Документациони центар



ДИГИТАЛНИ ДОКУМЕНТАЦИОНИ ЦЕНТАР О USTAŠKIM ЗЛОЧИНИМА, ЛОГОРИМА И ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА И ЈЕВРЕЈИМА ВЛАСЕНИЦЕ И ОКОЛИНЕ У II СВЈЕТСКОМ РАТУ

НЕ ЗАБОРАВИМО!

ПЕРИОД ТАКОЗВАНЕ NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE (NDH) ПРЕДСТАВЉА НАЈСТРАШНИЈИ И НАЈТАМНИЈИ ДИО ИСТОРИЈЕ ВЛАСЕНИЦЕ И ЦИЈЕЛОГ БИРЧА. ТО ЈЕ ПЕРИОД НЕЗАПАМЋЕНИХ И НЕКАЖЊЕНИХ ПРОГОНА И ДО ТАДА НЕВИЂЕНИХ (USTAŠKIH) ПОКОЉА СРПСКОГ И ЈЕВРЕЈСКОГ СТАНОВНИШТВА КОЈИ СУ ТРАЈАЛИ ТОКОМ ЧИТАВОГ II СВЈЕТСКОГ РАТА, А ПОСЕБНО ТОКОМ КРВАВИХ И СТРАВИЧНИХ 1941. И 1942. ГОДИНЕ. НАЖАЛОСТ, ОВИ СТРАВИЧНИ ЗЛОЧИНИ СУ ПРЕЋУТКИВАНИ СКОРО 50 ГОДИНА И ПРЕПУШТЕНИ САМО ПАМЋЕЊУ ГЕНЕРАЦИЈЕ КОЈА ИХ ЈЕ ПРЕЖИВЈЕЛА. ГЕНЕРАЦИЈЕ КОЈА НЕСТАЈЕ... МНОГА МЈЕСТА СТРАДАЊА СУ И ДАЉЕ НЕПОЗНАТА, НЕОБИЉЕЖЕНА, ЖРТВЕ БЕЗИМЕНЕ... И ПРЕКРИВА ИХ ТАМА ЗАБОРАВА. ХИЉАДЕ НЕВИНО ПОКЛАНИХ, УБИЈЕНИХ, МУЧЕНИХ И ПРОГНАНИХ СУ ЗАСЛУЖИЛИ ДА СЕ ОТКРИЈЕ ЗАТАШКАВАНА ИСТИНА О ОВОМ БЕСТИЈАЛНОМ ГЕНОЦИДУ, КОЈИ ТРЕБА ДА БУДЕ ОПОМЕНА БУДУЋИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА ДА НИКАДА НЕ ДОЗВОЛЕ ДА СЕ ОВА НЕСХВАТЉИВА И СТРАВИЧНА НЕДЈЕЛА ПОНОВЕ. НЕ ЗАБОРАВИМО! НЕ ДОЗВОЛИМО ДА НАС ИСТИ ОНИ КОЈИ СУ НАС КЛАЛИ, УБИЈАЛИ, ПРОТЈЕРИВАЛИ И НАД НАМА ВРШИЛИ СТРАВИЧАН ГЕНОЦИД ПРОГЛАШАВАЈУ ЗА ГЕНОЦИДАН НАРОД!

Садржај овог блога заштићен је ауторским правима. Копирање, коришћење и дистрибуција цјелокупног материјала или било ког дијела садржаја овог блога дозвољени су искључиво уз писмену сагласног аутора!

8.10.12

I) ПОЧЕТАК USTAŠKOG ГЕНОЦИДА У СРЕЗУ ВЛАСЕНИЦА

САДРЖАЈ:

1.USTAŠKI ТЕРОР И ГЕНОЦИД У СРЕЗУ ВЛАСЕНИЦА 
  1941. ГОДИНЕ
1.1) СРЕЗ ВЛАСЕНИЦА И  ПОЧЕТАК ОКУПАЦИЈЕ
1.2) ФОРМИРАЊЕ USTAŠKE ВЛАСТИ У СРЕЗУ ВЛАСЕНИЦА
1.3) ХАПШЕЊА И МАЛТРЕТИРАЊА УГЛЕДНИХ СРБА ИЗ ВЛАСЕНИЧКОГ СРЕЗА 
1.4) ПЉАЧКАЊЕ СРБА И СРПСКЕ ИМОВИНЕ У ВЛАСЕНИЦИ И ОКОЛИНИ
1.5) СИЛОВАЊА СРПСКИХ ЖЕНА И ДЈЕВОЈЧИЦА ИЗ ВЛАСЕНИЦЕ И ОКОЛИНЕ

2) МАСОВНИ USTAŠKI ЗЛОЧИНИ У СРЕЗУ 
    ВЛАСЕНИЦА ТОКОМ 1941. ГОДИНЕ
2.1) ЗЛОЧИН У РАШИЋА ГАЈУ
2.2) НАСТАВАК ЗВЈЕРСКОГ УБИЈАЊА СРБА И ТРАНСПОРТ У USTAŠKE 
        КОНЦЕТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ

3) ПЛАНСКИ ГЕНОЦИД И ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ 
    СРЕЗА ВЛАСЕНИЦА
3.1) АКЦИЈЕ ПОКАТОЛИЧАВАЊА И ИСЛАМИЗАЦИЈЕ СРБА У ВЛАСЕНИЦИ
3.2) НЕУСПЈЕЛИ ПЛАН НАСЕЉАВАЊА НЕКОЛИКО ХИЉАДА СЛОВЕНАЦА У 
       ВЛАСЕНИЧКИ СРЕЗ

4) РЕАКЦИЈА СРПСКОГ НАРОДА НА USTAŠKE 
    ЗЛОЧИНЕ И ПОДИЗАЊЕ УСТАНКА

5) USTAŠKI ЗЛОЧИНЦИ И НОСИОЦИ USTAŠKE 
    ВЛАСТИ У ВЛАСЕНИЦИ И ОКОЛИНИ   


1.USTAŠKI ТЕРОР У СРЕЗУ ВЛАСЕНИЦА 1941. ГОДИНЕ



1.1) СРЕЗ ВЛАСЕНИЦА И ПОЧЕТАК ОКУПАЦИЈЕ

До 1941. године срез Власеница се налазио у саставу Дринске бановине Краљевине Југославије. Срез је организационо био подијељен на 10 среских општина: Власеница, Дервента, Доњи Залуковик, Кнежина, Милићи, Папраћа, Хан Пијесак, Церска, Цикоте, Шековићи. Срез је према последњем извршеном попису становника од 31.03.1931. године имао 37.532 становника. Већину становништва среза су чинили Срби са 67.35% учешћа, док су Муслимани по бројности били други са 31.65%. Срби су чинили већину у среским општинама Цикоте, Дервента, Милићи, Хан Пијесак, Папраћа и Шековићи; Муслимани у среским општинама Церска и Кнежина, док је становништво било измјешано у општинама Власеница и Доњи Залуковик. Хрвати су у значајнијој мјери били присутни у среским општинама Хан Пијесак и Кнежина. [1]




Становништво среза Власеница по вјероисповјести у попису становништва од 31.03.1931. године
Срби су у власеничком срезу непосредно пред II свјетски рат били политички организовани око владајуће Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ), чији су најистакнутији представници били Ристо Стјепановић, Бошко Марковић и други. Знатан број присталица, посебно око Шековића је имала и Земљорадничка странка, чије је најистакнутији представник у Власеници био Мићо Дракулић, чија су четити сина ustaše pobile 1941. године.[2] Такође владајућа, Југословенска муслиманска организација (ЈМО) окупљала муслиманско становништво и била друга по снази политичка партија у срезу Власеница. Њени главни представници са територије среза били су: Šefkija Kadić, Ragib Kadić, Rasim Begović, Zulfo Bušatlić, Zuhdija Hasanefendić, као и Avdan Hasić из Кладња и други. Као што ћемо видјети у наставку текста, сви наведени ће ускоро постати окосница нове ustaške власти! У срезу је постојала и јака четничка организација са 75 чланова, међу којима је било и 8 Муслимана! (2).


Истакнути грађани Власенице фотографисани у центру града поводом Дана уједињења Срба, Хрвата и Словенаца - 1. децембра 1933. године
Након њемачког шестоаприлског напада на Краљевину Југославију, кроз Власеницу према Никшићу, 8. априла 1941. године, бјежи краљ Петар II Карађорђевић са пратњом, кратко се задржавајући у Хан Пијеску [4]. Убрзо долази и 16. оклопна њемачка дивизија, која 15. априла 1941. године незаустављиво прелази из Бање Ковиљаче у Зворник и у току истог дана преко Власенице, Хан Пијеска и Сокоца стиже у Пале, гдје заробљава Врховну команду југословенске војске. [5]


Њемачке трупе у Зворнику по преласку Дрине из Србије. У позадини се виде рушевине данашњег пјешачког моста који повезује Зворник и Мали Зворник. Ускоро су кренули према Власеници! 15. април 1941. године.
Њемачке тенкисте су по уласку у Рогатицу дочекала весела лица рогатичких муслимана. Ситуација је вјероватно била иста на читавом путу од Зворника! Април, 1941. године.


На дан уласка њемачких трупа у Загреб, 10. априла 1941. године долази до проглашења тзв. Nezavisnе Državе Hrvatskе, марионетске квислиншке творевине у којој нема мјеста за Србе и Јевреје. У састав NDH улази комплетна Босна и Херцеговина, a срез Власеница заједно са срезовима Сарајево, Фоча, Чајниче, Рогатица, Вишеград и Сребреница постаје дио жупе Врхбосна, са сједиштем у Сарајеву. [6]


Подијела NDH на жупе - срез Власеница постаје дио жупе Врхбосна, са сједиштем у Сарајеву


1.2) ФОРМИРАЊЕ USTAŠKE ВЛАСТИ У СРЕЗУ ВЛАСЕНИЦА

Убрзо након формирања NDH-а,  начелник среске болнице у Власеници Др Hasib Bušatlić, већ 21. априла 1941. године од главног ustaškog стана у Загребу  добија овлашћење  да у Власеници формира ustašku власт. Као прву мјеру, истог дана смјењује среског начелника Чишић Мехмеда, који се иначе изјашњавао као Србин и на ово мјесто поставља дотадашњег замјеника среског начелника Mamić MahmudaИстог дана отпушта свог колегу, среског љекара Србина, Др. Богдана Чабака и јавно изјављује да треба побити најмање 100 најугледнијих Срба из Власенице! [7]
Новоуспостављену ustašku власт међу првима подржавају браћа Kadići, велепосједници и хотелијери  - Suljo Kadić i Ragib Kadić (који је и председник среске општине Власеница); Sulejman Spaharić, судија, као и Хрват Slavko Kurtović, срески надзорник путева! [8]


Некадашњи тзв. "Kadića хотел", власништво злогласних Kadića. Налазио се у самом центру Власенице, а послије рата је национализован. На овом углу се данас налази зграда бивше Робне куће и један од власеничких кафића. Фотографија је из 60-их година 20. вијека.
Њемачка војска 1. маја 1941. године поново долази у Власеницу и остаје до 21. јуна исте године. У граду и срезу за то вријеме влада потпуни ред и мир [9]. Невенка Мићић из Власенице у својој изјави од 20. марта 1942. године датој у Београду наводи "Србима се за то вријеме ништа није догодили нити их је било ко прогонио". [10] Међутим, очигледно незадовољни оваквим развојем ситуације Kadić Ragib, председник среске општине Власеница; његов брат Суљо, затим Bušatlić Zulfo, трговац, као и још неки Муслимани, крајем маја или почетком јуна пишу молбу главном ustaškom стану у Загребу да се у Власеници оснује ustaški логор. Жељу им испуњава Jure Francetić, ustaški повјереник за БиХ који за власеничког ustaškog логорника именује сарајевског Циганина, трговца ћилимима Mušana Mutevelića, иначе потпуно неписменог. [11] У публикацији "Бирач у НОБ-у" објављеној 1982. године, наведено је да је Francetić наложио отварање логора у Власеници, што није тачно, јер се јасно види по изјавама свједока да су ово тражили локални Муслимани. [12] Mutevelić у Власеницу долази половином јуна 1941. са неколико униформисаних ustaša. [13] Његов долазак у Власеницу подудара се са напорима ustaške владе да се из источне Босне, као пограничног подручија, што прије ликвидира српско становништво. [14] Конкретизујући усташку политику Mušan Mutevelić одмах по доласку у Власеницу организује ustaški логор,  регрутује Муслимане и организује ustaške таборе у среским општинама. За замјеника поставља Sulju Sušića, студента медицине из Власенице, а десна рука му постаје Huso Brgulja, земљорадник из Рашића Гаја поред Власенице. У овом периоду за начелника власеничког среза постављен је Аsim Gruhonjić (највјероватније из Сарајева) [15], који у каснијим извјештајима наводи да су власеничке ustaše регрутоване углавном од бивших робијаша и убица. [16]



1.3) ХАПШЕЊА И МАЛТРЕТИРАЊА УГЛЕДНИХ СРБА ИЗ ВЛАСЕНИЧКОГ СРЕЗА

На дан одласка њемачке војске из Власенице, 21.јуна 1941. године, у Власеници се појављује и Др  Hasib Bušatlić, који је до тада био одсутан, а већ сутрадан 22. јуна 1941. године почињу малтретирања и хапшења угледних Срба из читавог среза Власеница. [17] Обзиром на његове изјаве, како треба побити најмање 100 угледних Срба, овај долазак сигирно није било случајан! Од стране ustaša провокативно је ширена вијест да ће се српска села дићи на устанак и да ће тај устанак почети наводно 28. јуна. Под паролом да то треба енергично спријечити, одржан је у Заклопачи састанак proustaški оријентисаних елеменata на коме је Мušan Mutevelić, ustaški логорник, добио одријешене руке да затвара, отпрема у логор и убија недужне људе. [18] Овај састанак је највјероватније организовао високи ustaški funkcioner Hakija Hadžić, a врло могуће је да су осим њега били присутни и Ademaga Mešić, касније doglavnik и Jure Francetić, ustaški повјереник за БиХ. [19]. Mutevelić је ангажовао све оружничке (жандармеријске) постаје и ustaški логор у Власеници да иду по срезу и приводе мушко становништво, као таоце у спречавању наводног устанка. [20] Ухапшене Србе ustaše су затварале у затворе среског начелства и суда и касарну у Власеници. [21] До краја јуна ухапшено је преко 80 Срба, као и један Муслиман, иначе Солунски добровољац! Међу онима који су били ухапшени [22] до краја јуна били су:


  1. Абазовић Васо, Мркаљи
  2. Анђелић Ристо, чиновник, Власеница
  3. Анђелић Милан, Власеница
  4. Бастах Саво, Подбуковик
  5. Бобар Душан, власенички парох
  6. Бобар Немања, геометар
  7. Бајагић Раде, Власеница
  8. Бајагић Ристо, Власеница
  9. Бојовић Драго, Пјеновац
  10. Боровчанин Младен, Пјеновац
  11. Вишковић Ђорђо, писар, Власеница
  12. Вишњић Јован, Равањско
  13. Вишњић Тимотије, Равањско
  14. Војиновић Драго, Хан-Пијесак
  15. Влашковић Ђорђе, Хан-Пијесак
  16. Вуксановић Љубо, Власеница
  17. Вучковић Ђорђо, власник пилане из Милића
  18. Вукашиновић Љубо, председник среске општине Папраћа
  19. Дракулић Анђелко, опанчар, Власеница
  20. Дракулић Новица, земљорадник, Власеница
  21. Дракулић Коста, земљорадник, Власеница
  22. Дракулић Душан, земљорадник, Власеница
  23. Дракулић Цвијан, земљорадник, Власеница
  24. Драгић Милош, земљорадник, Власеница
  25. Деурић Лука, земљорадник из Горњег Залуковика
  26. Деурић Васо, земљорадник из Горњег Залуковика
  27. Деурић или Деуровић Василије, земљорадник из Горњег Залуковика
  28. Дрљић Војин, ранији предсједник среске општине у Хан Пијеску
  29. Дурковић Јурош, Мркаљи
  30. Дурковић Милија, Мркаљи
  31. Ђурић Глигор, посједник из Власенице или Горњег Залуковика
  32. Ђурић Ристо, земљорадник, Власеница
  33. Ђурић Никола, земљорадник, Власеница
  34. Ђурић Душан, земљорадник, Власеница
  35. Ждерић Бранко, геометар, Власеница
  36. Јакшић Драго, планар из Милића
  37. Јакшић Љубомир, свештеник из Хан-Пијеска
  38. Јовановић Светозар, Пјеновац
  39. Јевтић Миливоје, гостионичар, Власеница
  40. Јевтић Милутин, општински биљежник из Папраће
  41. Јокић Данко, трговац, Власеница
  42. Јокић Јово, Власеница
  43. Јовић Душан, трговац дрветом, Власеница
  44. Ковачевић Радован, Власеница
  45. Маскијевић Драго, Власеница
  46. Максимовић Чедо, Власеница
  47. Марковић Слободан, чиновник, Власеница
  48. Марковић Бошко, учитељ, Власеница
  49. Мићић Јово, трговац, Власеница
  50. Мићић Момчило, студент, Власеница
  51. Мисита Владо, гостионичар, Власеница
  52. Мићић Рајко, гостионичар, Власеница
  53. Мићић Милорад, трговац, Власеница
  54. Митровић Љубомир, шумар из Јапаге
  55. Митровић Миловоје, Чађавица
  56. Николић Јован, земљорадник, Власеница
  57. Нерић Тошо, Мркаљи
  58. Новаковић-Турић Саво, Власеница
  59. Остојић Марко,опанчар
  60. Остојић Јован, Власеница
  61. Остојић Чедо, чиновник полицијске управе из Власенице
  62. Остојић Зарија, земљорадник, Власеница
  63. Петровић Никодин, земљорадник, Власеница
  64. Пејичић Милан, гостионичар, Власеница
  65. Пејичић Обрад, гостионичар из Милића
  66. Пушоња Саво, Џимрије
  67. Радовановић Лазо, гостионичар, Власеница
  68. Савић Милош, свештеник из Милића
  69. Савић Јанко, свештеник, Власеница
  70. Савић Љубомир, пекар, Власеница
  71. Савић Славко, студент богословије
  72. Савић Милан, свештеник из Милића
  73. Станишић Милан, Власеница
  74. Симић Јаков, земљорадник
  75. Сунарић Манојло, трговац из Власенице
  76. Сунарић Радослав, гостионичар из Власенице
  77. Сунарић Владислав, трговац из Власенице
  78. Ступар Вељко, Власеница
  79. Ћуковић Ристо, хотелијер из Хан Пијеска
  80. Ћишић Мустафа, чиновник и солунски добровољац
  81. Чалмић Марко, општински биљежник
  82. Чворо Милко, Миошићи
  83. Чворо Јован, Миошићи
  84. Чечур Радован, судски гласник, Власеница
  85. Шеовац Ристо,  Мрков
  86. Шеовац Неђо, Мрков 
 
Ustaški извјештај о ухапшеним Србима из Власенице, из публикације: "Злочини на југословенским просторима у првом и другом светском рату - зборник докумената, том I, књига 1", Војноисторијски институт, Београд 1993.

Ustaški извјештај о ухапшеним Србима из Милића и Хан-Пијеска, из публикације: "Злочини на југословенским просторима у првом и другом светском рату - зборник докумената, том I, књига 1", Војноисторијски институт, Београд 1993.

Почетком јула 1941. ustaše хапсе и 57 Срба из Папраће и околних села и спроводе их у затвор у Власеницу. Из ове групе су приликом спровођења за Власеницу успјели да побјегну Спасоје Смиљанић и још двојица ухапшеника. [23] Ustaše затворене Србе малтретирају и премлаћују, ухапшеном Ђурић Глигору разбијају главу, замотавају пешкиром и таквог га воде кроз Власеницу. Тешко злостављају и затвореног Момчила Мићића. Када је његова мајка Јованка тражила од љекара Хрвата, који је био задужен да прегледа ustaške регруте, да њеног сина превије и он га је тукао.  Момчило Мићић је некако успио да побјегне и пребаци се у Србију. Такође су тукли и мучили и Љубомира Савића и вјероватно многе друге... У овом периоду је претучен чак и смијењени начелник среза Власеница, Чишић Мехмед, који је брутално испребијан побјегао у Сарајево. [24] Хапшења су трајала по неким свједочанствима до 12. јула [25] када је ухапшена задња партија Срба, а по другим чак до 3. августа [26] када је ухапшено је и спроведено у шековачку касарну 15 људи из околних шековачких села, који су имали много више среће - сви су ослобођени приликом напада и ослобођења Шековића, 5. августа 1941. године! [27] Процјењује се да је укупно у овим акцијама ухапшено више стотина Срба (други дио списка се налази у наставку текста), али тачан број није познат.



Хотел "Европа" у Хан Пијеску, власништво Ристе Ћуковића. Фотографисано 1923. године.
Ustaški извјештај о ухапшеним Србима из Кнежине, из публикације: "Злочини на југословенским просторима у првом и другом светском рату - зборник докумената, том I, књига 1", Војноисторијски институт, Београд 1993.

Ustaški извјештај о ухапшеним Србима из Папраће, из публикације: "Злочини на југословенским просторима у првом и другом светском рату - зборник докумената, том I, књига 1", Војноисторијски институт, Београд 1993.


1.4) ПЉАЧКАЊЕ СРБА И СРПСКЕ ИМОВИНЕ У ВЛАСЕНИЦИ И ОКОЛИНИ

У исто вријеме ustaše користе новонасталу ситуацију и врше бесомучна пљачкања српске имовине. Када су ухапсили Сунарић Манојла, једног од најбогатијих људи у власеничком срезу, саопштавају му да ће он и његова браћа Радослав и Миле бити убијени уколико сву своју имовину не препишу новој власти, што браћа Сунарићи у страху за сопствени живот и чине, остављају све и као пуки сиромаси одлазе у Србији. [28] Од Петруше Јокић, супруге касније убијеног трговца Данка Јокића траже 100.000 динара да га пусте на слободу. [29] Одузимају јој  и сав накит. [30] Од Мићић Милорада, трговца из Власенице изнуђују пола милиона динара и срећом га пуштају на слободу, тако да успијева да побјегне у Дубровник. [31] У Власеници се у овом периоду појављује и извјесни Др Putić Mijo, aдвокат из Тузле, иначе Хрват, који је од породица ухапшеника узимао по 20.000 динара обећавајући њихово одлобађање. Наравно нико није ослобођен његовом интервенцијом, а новац никада није враћен. [32] Ustaše у овом периоду врше сталне пљачке по селима и одузимају новац, накит, храну и све остало што би им се допало и константно малтретирају и понижавају српско становништво. На путу Хан-Пијесак - Власеница, ustaše су пресреле једног сиромашног српског сељака и након што су га  претресли и премлатили, одузели су му 26 динара. Крајем истог мјесеца дошла је једна ustaška патрола у кућу Бранка Шупића, општина Хан-Пијесак и отела му пет златника, 800 динара и пет круна у сребру. Слично се десило и Нерић Николи и Милки из Малог Поља,  Баста Цвији, Андрић Стоји, као и многим другим. [33]

Ustaški извјештај о малтретирању и пљачкању српског становништва у Хан-Пијеску, који представља само привид постојања правне државе. У пракси Срби су били грађани другог реда, "животиње" на које је отворена сезона лова!  Из публикације: "Злочини на југословенским просторима у првом и другом светском рату - зборник докумената, том I, књига 1", Војноисторијски институт, Београд 1993.

1.5) СИЛОВАЊА СРПСКИХ ЖЕНА И ДЈЕВОЈЧИЦА ИЗ ВЛАСЕНИЦЕ И ОКОЛИНЕ

У овом периоду власеничке усташе врше стална силовања жена, дјевојка, као и сасвим малољетних дјевојака и дјевојчица! У јуну 1941. године силују Вишњу Драгић из Тишче само три дана након порођаја док је још лежала у кревету. О овом случају свједочи Др Богдан Чабак, срески љекар, код кога је дошао Вишњин супруг Драгић Милош, млинар из Тишче, који му је том приликом испричао да је између осталих Вишњу силовао и један од Бргуља из Рашића Гаја. Такође, свједочи да му је једна сељанка из околине Власенице на преглед довела ћерку, дјевојчицу од  само  10 до 12 година, коју су усташе силовале... Др Чабак је прегледом утврдио и касније посвједочио да је дјевојчица заиста била силована. [34]

2) МАСОВНИ USTAŠKI ЗЛОЧИНИ У СРЕЗУ ВЛАСЕНИЦА ТОКОМ 1941. ГОДИНЕ

Логорник Mutevelić је затражио од својих ustaša и оружника да раде и на физичкој ликвидацији ухапшених људи. Злостављање талаца у власеничкој касарни и појединачна убиства по селима ускоро прерастају у масивне злочине [35].

2.1) ЗЛОЧИН У РАШИЋА ГАЈУ

Егзекуција највећег броја затворених обављана је у селу Рашића гај, поред потока Драгасевац, који се налазе на око 4-5 км сјеверно од Власенице [36].


Локација Рашића Гаја у односу на Власеницу
Убиства ухапшених Срба су вршена тајно, скоро сваке ноћи у периоду од 23. јуна до средине јула 1941. године на следећи начин: затворени су у мањим групама од 6-7 људи прво везани жицом по двојица, након чега би међусобно били повезани ланцем, како нико не би могао да побјегне. Саопштавано им је како их воде у концетрациони логор, а увече око 20-21 часова испред затвора би долазио теретни камион чији би мотор био упаљен док би затворенике под окриљем ноћи водили пјешке према Рашића Гају. Како би сакрили праве намјере камион је неко вријеме возио по Власеници како би изгледало да су затвореници заиста одведени у логор ван Власенице, док би у ствари пјешке ишли до имања муслиманске породице Brgulja у Рашића Гају, неког од Brgulja би звиждуком позвали да изађе, а он би их повео до мјеста егзекуције које се налазио у близини и гдје су их чекале ископане раке. Кад би дошли до рака усташе би командовале да несрећни људи уђу у раку и крвави пир би могао да почне. [37]. Ова стравична убиства су вршена под вођством, односно по налогу логорника Mutevelića; др Šefkije Kadića; braće Ragiba, Sulje и Huseina Kadića; Mahmuta Manića; Salke Kurtagića; Zulfage i  dr Hasiba Bušatlića. Самим убијањем су руководили студенти Suljo Sušić i Aljo Topčić, који су били познати и као комунисти. [38]


Прва група коју су чинили прото Душан Бобар, Данко Јокић, Јово Мићић, Бранко Ждерић, Анђелко Дракулић и Душан Јевтић је одведена у Рашића Гај одмах након хапшења, у ноћи између 22 и 23. јуна 1941. године. [39]


Протојереј Душан Бобар, власенички парох (рођен 1886. у Власеници. Један од многих Срба који су страдали у Рашића Гају, убијен је мучки 22. јуна 1941. године. Oд 1992. године улица изнад православне цркве у власеничком насељу Крушевик носи његово име. Фотографија Политике из 1936. године.
Љубомир Јакшић, парох из Хан Пијеска (рођен 1908. у Милетићима). Међу првима убијен у Рашића Гају.
Данко Јокић - један од првих убијених Срба у Рашића Гају. До почетка рата био је један од најистакнутијих припадника српског народа и најбогатија особа у срезу Власеница. Само због тога је и убијен! Фотографија је највјероватније настала у аустроугарском периоду.

23. јуна 1941. године затворене Србе су у пратњи два њемачка војника посјетили начелник среза Власеница, Asim Gruhonjić; логорник Mušan Mutevelić, као и шеф суда Spaharić Sulejman. Иако су убиства већ започела, а устанак није ни планиран, ustaše заточенима читају проглас да им се ништа неће десити уколико не дође до устанка. Међутим, ова ustaška лаж није имала смисла, јер су се убиства наставила. У ноћи између 26 и 27. јуна 1941. у Рашића Гај је одведена још једна група у којој су били: Милан Савић, свештеник Јанко Савић, Љубомир Митровић, Новица Дракулић, Коста Дракулић и Обрад Пејичић. И након 28. јуна 1941. године и поред обећања да се заточеницима ништа неће догодити уколико не дође до устанка, ustaše настављају за убиствима. 4. јула у Рашића Гај одводе Ћуковић Ристу, Војина Дрљића, Милана Пејичића, Луку Деурића,  Васу Деурића, Василија Деурића и Драгу Јакшића.  [41] Из непознатих разлога ustaše из затвора 6. јула пуштају једну већу групу затвореника, а у притвору остаје 9 Срба које на клање воде у ноћи између 7. и 8. јула. Након што што им је Suljo Sušić командовао да уђу у раку, из ланаца се тргају и бјеже Лазо Радаковић, Ђорђо Вучковић и Ђорђо Вишковић и почињу да бјеже. Ustaše почињу да пуцају, рањавају Ђорђу Вучковића и касније убијају, док Лазо Радаковић и Ђорђо Вишковић успјевају да побјегну. [42]Овим бјекством клупко је почело да се одмотава, јер су храбри и одважни Вишковић и Радаковић успјели да пренесу истину о убиствима у Рашића Гају, о којима се до тада ништа није знало, јер су ustaše породицама убијених говорили да су одведени у неки од концетрационих логора! [43]



Лазо Радаковић (послератна фотографија) и Ђорђо Вишковић (фотографија из млађих дана)
Постоје свједочанства "из друге руке" да су ови, као и сви остали убијени у Рашића Гају страховито мучени прије смрти. Усташка бруталност, као и начин убијања и откривање мјеста злочина су описани и у изјави једног свештеника о страшним судбинама свештеника са власеничког среза, датој 1. септембра 1943. године у Београду. [44 ]Убијене су садистички мучили и иживљавали се и над њиховом мртвим тијелима!


Стравичан документ о злочину у Рашића Гају и иживљавању власеничких ustaša над Србима
Спасоје Смиљанић из Папраће такође у својој изјави датој 18.12.1943. године у Београду наводи да су Срби у Рашића Гају убијени на звјерски начин - поклани и убијени ћускијама, као и да један дио није ни покопан већ оставњен крај потока Драгасевац [45].Чак је и ustaški начелник среза Asima Gruhonjić  у свом извјештају од 7. августа 1941. године, бр. 23/41, признао ustaške злочине и потврдио да су остатке тијела убијених у Рашића гају развлачили пси, јер су били плитко закопани [46].

Дио извјештаја Asima Gruhonjića, ustaškog котарског начелника за Власеницу, од 7. августа 1941. године, бр. 23/41
Не зна се тачан број убијених у Рашића Гају, али се процјењује да је поклано 80 па до 200 и навише Срба. Нажалост права истина вјероватно никада неће бити откривена, јер су наведени спискови непотпуни, а не зна се до ког датума су организована убиства трајала. Усташе нису водиле евиденцију смрти, послије рата нова комунистичка власт такође није придавала много значаја, али сасвим је сигурно је да је Рашића Гај мјесто огромног страдања за многе Србе из цијелог среза Власеница!

Стравичан ustaški извјештај из Власенице који показује постојање организованог и систематског плана за уништење српског становништва у срезу Власеница. Из публикације: "Злочини на југословенским просторима у првом и другом светском рату - зборник докумената, том I, књига 1", Војноисторијски институт, Београд 1993.


2.2) НАСТАВАК ЗВЈЕРСКОГ УБИЈАЊА СРБА И ТРАНСПОРТ У USTAŠKE КОНЦЕТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ

Ustaše су током овог крвавог периода вршили стална убиства и звјерске злочине, како би кога гдје нашли, по кућама, њивавама, јаругама и сл. Многе које су ухапсили нису ни доводили у Власеницу већ су их убијали успут. Није било правила и нажалост Рашића Гај није био једино стратиште српског народа. Посебно је страшна је  судбина Драгомира Драге Маскијевића (рођеног 1908. у Власеници) свештеника из Копривна код Дервенте, кога су усташе мучки убиле код своје куће у јуну или јулу 1941. године, мада постоје и сумње да је убијен и мучен  у Рашића Гају. Војин Митровић из Јапаге, општина Хан Пијесак у својој изјави од 14.02.1942. године датој у Љубовији наводи да су усташе свештеника прво потковале, затим су му живом извадили очи, преломили руке и ноге, да би га на крају посули кантом вреле воде! Десетогодишњи Сретен Глигоријевић из села Тољевићи код Дервенте о истом овом злочину 6.08.1942. у Београду свједочи да су на несрећног попа Драгу ustaše сипале врелу води и чупали му браду при томе говорећи "Прљи ли се попе брада,  прљи ли се попе брада"! [47] 

Мало позната стравична фотографија која приказује Србе како копају сопствене раке у које ће их ustaše ускоро закопати - напозната локација у источној Босни, 1941. године
Ustaše 28. јула 1941. године хапсе још 200 Срба из Власенице [48] и околине, које заједно са онима који нису били убијени у Рашића Гају, пребацују жељезницом у Завидовиће и даље на пут без повратка у усташке концетрационе логоре  у Славонској Пожеги и Госпићу. Међу особама [49] које су кренуле на овај пут смрти били су:
  1. Аврамовић Василије, Подгора
  2. Аврамовић Крсто, Дервента
  3. Бурлица Боград, Дервента
  4. Бошњаковић Ђоко, Дервента
  5. Васиљевић Милан, Вукшићи
  6. Васић Татомир, Дервента
  7. Вуковић Момир, Пјеновац
  8. Вукотић Јован, Дервента
  9. Вучковић Ђорђо, Милићи
  10. Вучићевић Радо, Ружина вода
  11. Вукотић Крсман, Метаљка
  12. Голић Коста, Подгора
  13. Голић Реља, Подгора
  14. Голић Јевто, Подгора
  15. Голић Славољуб, Подгора
  16. Деурић Василије, Горњу Залуковик
  17. Деурић Петко, Горњу Залуковик
  18. Дурић Данило, Горњу Залуковик
  19. Дукић Десимир, Дервента
  20. Дукић Стево, Дервента
  21. Ђурић Живан, Дубница
  22. Ивановић Милан, Дервента
  23. Ивановић Алексија, Дервента
  24. Ивановић Саво, Дервента
  25. Ивановић Момчило, Дервента
  26. Јевтић Милутин, Кнежина
  27. Јаћимовић Средоје, Дубница
  28. Калдесић Богосав, Мишари
  29. Кандић Ђорђо, Дервента
  30. Ковачевић Драго, Дервента
  31. Ковачевић Радован, Дервента
  32. Ковачевић Милисав, Дервента
  33. Ковачевић Млађен, Мишари
  34. Лаловић Радивоје, Гуњаци
  35. Лаловић Јован, Дервента
  36. Маскијевић Драго, Дервента
  37. Марковић Слободан, Власеница
  38. Марковић Бошко, Власеница
  39. Максимовић Рајко, Вукшић поље
  40. Маскијевић Чедо, Власеница
  41. Маскијевић Десимир, Власеница
  42. Митровић Љубо, Горњи Залуковик
  43. Михић Цвијан, Цикоте
  44. Мишић Јанко, Дервента
  45. Мићич Ђока, Власеница
  46. Недељковић Милан, Дервента
  47. Новаковић Новак, Вукшић поље
  48. Остојић Владо, Власеница
  49. Пејичић Обрад, Нова Касаба
  50. Петковић Обро, Милићи
  51. Савић Јанко, Стражевац
  52. Цветковић Милош, Доња Ћуприја
  53. Чалмић Јован, Горњи Залуковик
  54. Шаин Миладин, Нова Касаб

3) ПЛАНСКИ ГЕНОЦИД И ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ СРЕЗА ВЛАСЕНИЦА

3.1) АКЦИЈЕ ПОКАТОЛИЧАВАЊА И ИСЛАМИЗАЦИЈЕ СРБА У ВЛАСЕНИЦИ


Ustaše 1941. године пљачкају православне цркве и односе вриједније ствари, након чега су све православне цркве запечаћене. [50] Већ у јуну 1941. године на територији среза Власеница почиње да се примјењује ustаška законска одредба о преласку с једне вјере на другу - законском основу за насилно покатоличавање Срба. У општини Хан Пијесак посебно су се истакли на спровођењу ове мјере Ivan Cigoje, Petar Jurić, Ivan Ivanuš, Tonči Vidaković i njegova majka koja je bila изразито proustaški oрјентисана. Због отпора покрштавању, као и устанка који ће ускоро избити нико са подручија ове општине није прешао са православне ка католичку вјеру. [51] Др Богдан Чабак срески љекар у Власеници наводи [52] да је су ustaše током највећих покоља наговарали Србе да пређу на ислам или католичанство, што су Срби одбили, док Невенка Мићић каже да је неколико Срба у страху за сопствени живот предало молбу за прелаз на римокатоличку вјеру [53]. Смиљанић Спасоје из Папраће наводи у својој изјави да су акцију покатоличавања водили католички свештеници који су посебно због тога долазили из Тузле у Власеницу, али без успјеха. Према његовим наводима само једна непозната породица је предала молбу за промјену вјере. [54]


3.2) НЕУСПЈЕЛИ ПЛАН НАСЕЉАВАЊА НЕКОЛИКО ХИЉАДА СЛОВЕНАЦА У ВЛАСЕНИЧКИ СРЕЗ

Да су ustaše за циљ имале прије свега планско истребљење српског и јеврејског народа у источној Босни и срезу Власеница, најбоље говори податак да је постојао план да се на територији власеничког среза насели 2.850 Словенаца! Извршене су припреме и формирано је Среско повјереништво у Власеници на чијем челу се налазио Mehmed Mamić, а остали чланови су били Марић Мато (судија), Беговић Расим и Хасанефендић Зухдија. За среску општину Хан Пијесак био је задужен Ivan Cigoje.  План је био да се Словенци населе на српска и јеврејска огњишта по следећим среским општинама:


- Кнежина - 400 Словенаца
- Хан Пијесак - 200 Словенаца
- Милићи - 500 Словенаца
- Дервента - 100 Словенаца
- Нова Касаба - 50 Словенаца
- Шековићи - 500 Словенаца
- Папраћа - 400 Словенаца
- Цикоте - 300 Словенаца



Овај план за насељавање никада није извршен, због противљења највиших муслиманских ustaških функционера, али прије свега због избијања народног српског устанка против ustaškog терора. Међутим, под изговором прикупљања имовине и хране за Словенце које је требало доселити, извршена је огромна  пљачка српске имовине. [55]

Ustaški извјештај о припремама за насељавање 2850 Словенаца у срез Власеница, из публикације: "Злочини на југословенским просторима у првом и другом светском рату - зборник докумената, том I, књига 1", Војноисторијски институт, Београд 1993.

4)  РЕАКЦИЈА СРПСКОГ НАРОДА НА USTAŠKE ЗЛОЧИНЕ И ПОДИЗАЊЕ УСТАНКА


Народ у збјегу у II свјетском рату
Ови покољи и звјерска недјела изазвали су огроман немир код српског становништва, посебно када су откривена убиства у Рашића Гају. Становници многих села у страху за живот и имовину напуштали своја села и  скривали се у збјеговима у околним шумама, спавајући под отвореним небом и чекајући да опасност прође... Када је ustaški логорник Mutevelić тражио још талаца из Хан Пијеска шеф ustaške постаје у том мјесту Ivan Ivaniš му је одговорио: "сав народ се иселио из својих кућа у шуму, тако да нема ни једне живе мушке главе од 10 па навише година у кући... не смију од великог страха у својим кућама да станују и своје земље да обрађују." [56]

Одбјегли Срби се почињу организовати  и наоружавати како би се лакше одбранили од ustaškog зулума. У планинском дијелу среза Власеница, као вођа будућих устаника, Србе организује Аћим Бабић, трговац из Кусача и солунски добровољац, а у јужном дијелу у Дрињачи и Кравици Ђукановић Перо, земљорадник и такође солунски добровољац.  Усташе свјесне да су се Срби организовали на отпор привремено се примирују, не напуштају Власеницу и као појачање траже додатне домобранске снаге. Према изјавама свједока у Власеницу стиже појачање [57] предвођено домобранским пуковником Сколивером (у Власеницу премјештен 10. јула 1941. године [58]), тако да усташе настављају по старом. Крајем јула или почетком августа ustaški крвник Mutevelić из непознатих разлога одлази из Власенице, а на његово мјесто долази нови млађи логорник, непознатог имена, који започиње истрагу о томе шта је Mutevelić урадио са опљачканим златом и новцем [58], међутим за ово је после свих злочина било исувише касно... Обесправљени Срби дижу устанак и 5. августа заузимају Шековиће, 7. августа Папраћу, 8. августа Хан Пијесак, 10. августа Власеницу, затим Нову Касабу итд. [60]. Врло је важно рећи да се не ради о партизанском устанку, како су нам га деценијама сервирали комунистички идеолози и социјалистички историчари, већ о српском свенародном устанку у коме циљ није била идеологија већ борба за голи живот. Иначе, у нападу на сва ова мјеста у ustaškim извјештајима се помињу само и искључиво четници [61], а очевици и свједоци догађаја који су били у Власеници и Хан Пијеску у устаничким данима 1941. године помињу такође само и искључиво четнике у првим устаничким данима! [62]. Нажалост слобода и елементарно људско право на живот, које су извојевали српски устаници, нису дуго трајали... Раздор који су комунисти унијели међу српске устанике, у комбинацији са њемачко офанзивом и крвавим дивљањем злогласне ustaške Crne Legije донијели су невиђене патње и страдања српском народу власеничког среза. (више на http://www.nezaboravimo.blogspot.com/2012/10/ii-ustaske-crne-legije_8.html)

август 1941 - устаници у ослобођеној Власеници! Фотографија је вјероватно настала испред данашње зграде општине у Власеници. Занимљиво је да је доста мутна (чак и за стандарде скена из књиге "Бирач у НОБ"), тако да се лица и униформе уопште не могу препознати. Врло је могуће да је ово намјерно урађено како би се прикрио карактер устанка који је деценијама приказиван као партизански
 5) USTAŠKI ЗЛОЧИНЦИ И НОСИОЦИ USTAŠKE ВЛАСТИ У ВЛАСЕНИЦИ И ОКОЛИНИ

Социјалистички историчари су и поред бројних доказа и свједочанстава ustaških злочина у којима је само у периоду јун-август 1941. године на подручију среза Власеница побијено више стотина Срба  именовали само неколико ustaških zločinaca и то увијек истих - браћа Kadići, судија Spaharić, Slavko Kurtović, Brgulje, Ivan Cigoje, Asim Gruhonjić!  Публикација "Бирач у НОБ-у", најобимнија студија о Бирчу и срезу Власеница у II свјетском рату, ово питање крајње површно обрађује, као и страдање српског народа у овом периоду. [63]. Многа српска дјеца, мајке и недужни људи нису дочекали своје зрело доба и старост јер су их убили комшије Муслимани! Комунистичка историографија је ово покушала да замаскира објашњењима да се не ради о ustašama-комшијама, већ о кољачима доведеним са стране, међутим ова објашњења падају у воду пред суровим доказима да су управо локални Муслимани - дојучерашње комшије, били у најмању руку саучесници у стравичним злочинима над Србима власеничког среза.  Управо због тога дужност је да ustaški зликовци буду идентификовани именом, презименом и функцијом, гдје год је то могуће. Такође ће бити наведена и имена крвника из власеничког среза, који су као припадници ustaške Crne Legije учествовали у стравичним покољима у прољеће 1942. године, а и касније, јер је врло извјесно да су и током 1941. године били активни као ustaše.


I) Из докумената Комесаријата за избеглице тадашње окупиране Србије, од којих већина никада није објављена, извучена су следећа имена:


1. У извјештају "Зверства франковачко беговских кругова у Власеници", који је сачинио 3. августа 1941. године прото Јово П. Давидовић, судски тужилац бањалучке епархије, наведена је већа листа ustaških злочинаца из Власенице. [64]






2. Невенка Мићић из Власенице у својој изјави Комесаријату за избјеглице у Београду 20.марта 1942. године, као главне усташке злочинце и организаторе усташке власти у Власеници наводи [65]:




3. Ђока Станишић Продановић из Неђељишта, општина Доњи Залуковик, у својој изјави датој 14.02.1942. у Љубовији идентификује [66]:






4. Сретен Глигоријевић, дјечак из села Тољевићи код Дервенте у изјави од 6.08.1942. датој у Београду идентификује [67]:




5. Алексић Вера из Хан Пијеска у изјави од 22.04.1943. године датој у Београду каже следеће [68]:




6. Војин Митровић из Јапаге, општина Хан Пијесак у свом свједочењу од 14. фебруара 1942. године датом у Љубовији наводи [69]:




7. Смиљанић Спасоје из Папраће у изјави од 18. децембра 1943. године датој у Београду наводи [70]:




8.  Ђорђо Вишковић из Власенице у својој изјави од 29. јула 1941. датој у Београду наводи [71]:




9. Др Чабак Богдан, срески љекар из Власенице у својој  изјави од 28. априла 1943. године у Београду наводи [72]:






II) У публикацији "Хан-Пијесак и околина у народноослободилачкој борби" наведени су следеће особе које су одмах по окупацији приступиле ustaškom покрету [73]:

"Ustašama jе пошло за руком да у Хан-Пијеску и неким селима успоставе своју власт, коју су најприје чинили ustaški повјереници: Ivan Cigoje Šanika, из Хан-Крама и његови синови Jozo, Franjo и Pero, затим Ivan Pušić, Tonči Vidaković, Stipo Marina, Luka Raguž, Aleksandar Kudinov, Suljo Kadić и Stipo Vidaković. Они су са кукастим крстом на рукаву почели да успостављају окупаторску и усташку власт и да врбују младиће за оружане јединице Nezavisne države Hrvatske. Главни ослонац била им је жандармеријска (оружничка) станица (постаја) на челу са командиром Ivanom Ivanušom и стража у Cigojinoj kući, састављена углавном од ustaša. Ustaškim повјереницима придружили су се учитељ Eduard Dimač, шумар Petar Jurić, предрадник Ivan Giz, машинист Mato Keler и земљорадници Muhamed и Hašim Vrabac из Невачке, Mehmed Ivojević из Плана, Nurija Jusupović из Поджепља,  Ibro Hodžić и још неки из жепачке општине. "


III) У мемоарима Пере Ђукановића, једног од вођа устанка 1941. године, који су објављени тек 1994. године [74], наведени су следећи усташки зликовци из среза Власеница:

Šefko (презиме непознато), шустер из Власенице – учествовао у покољу  који је извршила Gruhonjićeva bojna у Кравици, 3. Јула 1944. године; Ismet Karadžić из Власенице и Smail Tunadžić из Роваша – учествовали у стравичним покољима које је вршила Arpadžićevа ustaškа legijа у селима Каменица и Лијешањ; Abid Grbić из Церске – учествовао покољима у фебруару 1942. године.
Перо Ђукановић такође наводи и да је од партизана из Горњег и Доњег Вакуфа чуо да су у борбама у овим крајевима заробљавали ustaše из Власенице. Забиљежена имена су се до 1992. године налазила у Музеју НОР-а у Сарајеву у ратним записима аутора. У својим мемоарима Перо Ђукановић такође наводи како су бројне ustaše пред крај рата приступали партизанима, пролазили некажњавано након рата, а за неке се поуздано знало да се под лажним српским именима скривају у Србији!



IV) У студији др Здравка Антонића о злочинима над Србима и Јеврејима у источној Босни током 1941. и 1942. године  [75] наведена су следећа имена која се помињу у меморандуму Патријаршије упућеном њемачком генералу Данкелману: 

...под вођством односно по налогу Mustafe Mutevelića из Сарајева, te мештана Šefkije Kadića, Ragiba, Sulje i Hasana Kadića бив(шег) народносг посланика,  Mahmuta Manića, Salke Kurtagića, Zulfage i др Asima Bušatlića. Самим убијањем руководили су студенти који су означени и познати као комунисти Suljo Sučić i Aljo Topčić.
Hasan Kadić je у ствари Husein Kadić, бивши народни посланик ЈМО у парламенту Краљевине Југославије. Занимљиво је да се први и једини пут у контексту ustaških злочина помиње, у познатим публикацијама, само у овом меморандуму. Умро је у Власеници 1966. године, као угледан и поштован грађанин!
У овој публикацији се такође наводи и посебно окрутан ustaški злочинац Musić (Ahmeta) Meho из Власенице, који је учествовао у стравичним злочинима Crne Legije 1942. године, као и ustaše Šurković Nedžib и Ibrišević Ibriš из Милића. Наведен је и Hotić Kadrija из Нове Касабе који је 1942. године клао невине Србе за награду од 50 kuna по глави!!! У документу који је служио као извор овој публикацији наведен је и Musić Bego из села Скугрићи (аутор га је из непознатих разлога изоставио), који је руководио бруталним убиствима Crne Legije у тадашњој среској општини Милићи.

V) У публикацији "13 SS divizija Handžar. Istine i laži." [76], која објављена 2000. године уз покровитељство Владе Републике Хрватске  наведен је

Fadil Mehanović, студент филозофије из Власенице за кога су два свједока на суду 1946. потврдили да се међу првима 1941. године прикључио ustaškoj злочиначкој дружини у Власеници, те да је тукао и злостављао затворенике. Такође се наводи ду су га идентификовали и "двојица других који су побјегли из веће скупине људи везаних жицом које је он с неким усташама некуда водио, а нитко више никада није видио никога од те групе везаних". Ова двојица су нико друго до Лазар Радаковић и Ђорђо Вишковић, који су побјегли из Рашића гаја. Злочинац Fadil Mehanović je 1943. године ступио у злогласну 13. SS Handžar diviziju, након чега је послат на обуку  у Њемачку, гдје је постао имам  (муслимански вјерски службеник) логистичке регименте  13. SS Handžar divizijе. Заробљен је у Корушкој 1945. године. Осуђен је 1946. године у Сарајеву на смрт стрељањем.
 

На основу свега наведеног, могу се идентификовати следећи ustaški злочинци – главни носиоци ustaške власти, као и ustaški извршиоци злочина током 1941. и 1942. године у власеничком срезу (вође и припадници злогласне ustaške Crne Legije нису детаљно навођени):

  1. Аganović Ejub,  трговац из Власенице
  2. Balvanović Ahmed, председник општине Папраћа
  3. Bećirović Avdija, Папраћа
  4. Begović Rasim, замјеник председника општине и трговац
  5. Begović Reuf
  6. Brgulja Hasib, Рашића Гај
  7. Brgulja Huso, Рашића Гај
  8. Brgulja Hasan, Рашића Гај
  9. Brgulja Medo, земљорадник из Рашића гаја
  10. Bušatlić Hasib, љекар и управник болнице у Власеници и замјеник стожерника
  11. Bušatlić Zulfo, трговац
  12. Cigoje Ivan Šanika, стожерник, раније трговац из Хан Крама
  13. Cigoje Jozo, Хан Крам
  14. Cigoje Pero, Хан Крам
  15. Cigoje Franjo, Хан Крам
  16. Dautović Mujo, ученик шеријатске школе у Сарајеву
  17. Dimač Eduard, Хан Пијесак
  18. Đerzić Osman, трговац из Возуће
  19. Đulić Salko
  20. Feradbegović Avdo, Папраћа
  21. Gruhonjić Asim, срески начелник - из Сарајева
  22. Giz Ivan, Хан Пијесак
  23. Grbić  Abid, Cerska
  24. Hasanefendić Suljo, писар у среском начелству
  25. Hasanefendić Zufdija, бивши народни посланик
  26. Hadžić Osman, земљорадник из Хаџића
  27. Hodžić Ibro, Жепа
  28. Hotić Kadrija, Нова Касаба
  29. Ibrišević Ibriš, Милићи
  30. Ivan Ivanuš, Хан Пијесак
  31. Ivojević Mehmed, Планe
  32. Jašarević Salko, писар
  33. Jurić Petar, Хан Пијесак
  34. Jusupović Nurija, Поджепљe
  35. Kadić Husein, велепосједник и народни посланик
  36. Кadić Ragib, председник општине Власеница
  37. Kadić Dr. Šefkija, адвокат
  38. Kadić Suljo, хотелијер
  39. Karadžić Ismet, Vlasenica
  40. Keler Mato, Хан Пијесак
  41. Kurtagić Junuz, Власеница
  42. Kurtagić Salko, Власеница
  43. Kurtović Slavko, надзорник путева у Власеници
  44. Kurtapić Mujo, ученик шеријатске школе у Сарајеву
  45. Kudinov Aleksandar, Хан Пијесак
  46. Mamić Mahmud, бивши замјеник среског начелника у Власеници
  47. Marina Stipo, Хан Пијесак
  48. Mutevelić Мušan, logornik, трговац ћилимима из Сарајева
  49. Mehanović Fadil, студент филозофије из Власенице
  50. Musić (Ahmeta) Meho, Власеница
  51. Musić Bego, Skugrići 
  52. Pušić Ivan, Хан Пијесак
  53. Raguž Luka, Хан Пијесак
  54. Sandžija Suljo, Дервента
  55. Spaharić Suljo, шеф суда
  56. Spahić Avdija, Папраћа
  57. Sušić Suljo, студент медицине из Власенице и замјеник логорника
  58. Šurković Nedžib, Милићи
  59. Tihić Reuf, учитељ у Власеници
  60. Tihić Ahmo, бивши официр - поручник
  61. Tihić Hamdija, Власеница
  62. Tihić Himzo, Власеница
  63. Topčić Aljo, студент (ученик шеријатске школе у Сарајеву) из Власенице
  64. Topčić Pašan, писар у катастарској управи
  65. Tunadžić Smail, Rovaši
  66. Vidaković Tončika, писар шумске управе у Хан Пијеску
  67. Vidaković Stipo, Хан Пијесак
  68. Višnjić Ljubo, жељезничар из Олова
  69. Vrabac Muhamed, Невачкa
  70. Vrabac Hašim, Невачкa
  71. Drago (презиме непознато), ђак/студент из Сарајева
  72. Šefko (презиме непознато), шустер из Власенице


Горе побројани су само они који су наведени у свједочанствима и малобројној литератури у којој се поименично наводе, као најистакнутији у прогонима Срба, међутим сигурно их је било много више, јер се свједоци нису могли сјетити свих имена, а нису ни познавали све ustaše. Алексић Вера, као и Војин Митровић и Спасоје Смиљанић  у својим изјавама [77] наводе да је највећи број Муслимана и Хрвата (којих је било у малом броју) у власеничком срезу ступио у ustaše! Војин Митровић нпр. процјењује да се ради о око 90% Муслимана! Сваки Србин из власеничког среза који је преживио рат ће потврдити ову чињеницу... Такође је примјетно је да је међу наведеним ustašama у Власеници само неколико Хрвата, док су остали локални Муслимани, од којих су неки већ били познати по злочинима према Србима у I свјетском рату! Невјероватно је да у социјалистичким публикацијама већина од наведених није ни поменута, што је заиста страшно имајући у виду огромне злочине које су починили.  У злочинима на територији Хан-Пијеска (Жеравице, Понијерка, Речице) учествовале су и ustaše из Кладња - тзв. ustaška легија тј. милиција Аvdana Hasića i Hasana Gondžića, као и ustaška посада из Кнежине. [78]

Познати ustaški злочинац Avdan Avdaga Hasić (сједи) - бивши аустро-угарски Zugsführer тј. водник и предратни трговац из Кладња са својим домаћим ustašamа. Фотографисано 1943. године. 
Зликовац Avdaga Hasić је као ustaški пуковник, успио да побјегне из партизанског обруча код Оџака, 25. маја 1945. године [79], али његова тачна судбина није позната. Перо Ђукановић у својим мемоарима [80] наводи да га је стигла заслужена казна, не наводећи детаље, а постоје и недоказане индиције из самог Кладња да је преко Аустрије побјегао у Аргентину, гдје је и умро 1982. године. Стравично је да данас после свих злочина које је починио, главна улица у Кладњу носи име Avdagе Hasićа, његово име и злодјела се славе и величају, а постоји и иницијатива да му се подигне споменик [81]!

Чланак из часописа који издаје Културно друштво Бошњака Хрватске "Препород" у којем се славе име и дјела ustaškog злочинца Avdage Hasića!
Током рата од горе наведених ustaša do 1944. godine заслужену смрт су нашли [82]: Kadić Ragib, Kadić Suljo, Asim Gruhonjić, Bušatlić Zulfo, Tihić Hamdija,  Brgulja Hasib, Zuhdija Hasanefendić, Suljo Hasanefendić, Dautović Mujo, Topčić Pašan док се за остале не зна шта је било са њима, а посебно не за крвника Mušana Mutevelića, који се након одласка из Власенице не помиње. Нажалост, дјелује као да се комунистичке власти нису бавиле његовом судбином!




НЕ ЗАБОРАВИМО!


Извори и литература:
  1. Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. марта 1931. године. Књига II, присутно становништво по вероисповести, Београд, 1938. Године
  2. „Записи Пере Ђукановића – Устанак на Дрини“, припредјио З. Антонић, 1994. Београд
  3. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године, "ЈМО у политичком животу Краљевине СХС", Др. Атиф Пуриватра, Сарајево, 1977, "Четништво у Босни и Херцеговини (1918-1941)", Нусрет Шехић, Сарајево, 1971.
  4. "Живот једног краља: мемоари Петра II Карађорђевића", 1990. године
  5. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  6. Исто
  7. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  8. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  9. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  10. Изјава Невенке Мићић од 20.  марта 1942. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  11. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  12. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  13. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  14. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  15. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  16. Извјештај Asima Gruhonjića, ustaškog котарског начелника за Власеницу, од 7. августа 1941. године, бр. 23/41, ЗБОРНИК НОР-а. том IV, књига 1, Ustaško-domobranska документа
  17. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  18. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  19. "Злочин над Србима и Јеврејима у источној Босни 1941/42. године", З. Антонић, 1993, Београд
  20. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  21. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  22. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године, "Хан-Пијесак и околина у народноослободилачкој борби", Ј. Перић, Т. Вујасиновић, 1989, као и више изјава из Архива Комесаријата за избеглице
  23. Изјава Смиљанић Спасоја од 18. децембра 1943. у Београду ,Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  24. Изјава Невенке Мићић од 20.  марта 1942. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  25. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  26. Изјава Смиљанић Спасоја од 18. децембра 1943. у Београду ,Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  27. Из сјећања Милоша Зекића, једног од вођа устанка у Бирчу "Устанак у Бирчу 1941. године", Чланци и грађа за културну историју источне Босне, 1961. године
  28. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  29. Изјава Невенке Мићић од 20.  марта 1942. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  30. Извештај "Зверства франковачко беговских кругова у Власеници", који је сачинио  3. августа 1941. године прото Јово П. Давидовић, судски тужилац бањалучке епархије, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  31. Изјава Невенке Мићић од 20.  марта 1942. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  32. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  33. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  34. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  35. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  36. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице, "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године, Изјава Ђорђе Вишковића од  29. јула 1941. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  37. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице;  Изјава Ђорђе Вишковића од  29. јула 1941. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  38. "Злочин над Србима и Јеврејима у источној Босни 1941/42. године", З. Антонић, 1993, Београд
  39. Изјава Ђорђе Вишковића од  29. јула 1941. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  40. "Злочин над Србима и Јеврејима у источној Босни 1941/42. године", З. Антонић, 1993, Београд
  41. Изјава Ђорђе Вишковића од  29. јула 1941. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  42. Исто
  43. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  44. Изјава свештеника са нечитким потписом од 1. септембра 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  45. Изјава Смиљанић Спасоја од 18. децембра 1943. у Београду ,Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  46. Извјештај Asima Gruhonjića, ustaškog котарског начелника за Власеницу, од 7. августа 1941. године, бр. 23/41, ЗБОРНИК НОР-а. том IV, књига 1, Ustaško-domobranska документа
  47. Изјава Војина Митровић од 14.02.1942. у Љубовији, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице; Изјава Сретена Глигоријевић од 6.08.1942. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  48. Изјава Невенке Мићић од 20.  марта 1942. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  49. Исто, "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  50. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  51. "Хан-Пијесак и околина у народноослободилачкој борби", Ј. Перић, Т. Вујасиновић, 1989.
  52. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  53. Изјава Невенке Мићић од 20.  марта 1942. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  54. Изјава Смиљанић Спасоја од 18. децембра 1943. у Београду ,Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  55. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године, "Хан-Пијесак и околина у народноослободилачкој борби", Ј. Перић, Т. Вујасиновић, 1989.
  56. Исто
  57. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  58. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  59. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  60. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  61. Извјештај ustaškog потпуковника о паду жандармеријске станице у Папраћи, од 7. августа 1941. године, бр. 3361, Извјештаја Asima Gruhonjića, ustaškog котарског начелника за Власеницу, од 7. августа 1941. године, бр. 23/41, Извјештај генерала Mizlera од 12. августа 1941. године о паду Власенице - ЗБОРНИК НОР-а. том IV, књига 1, Ustaško-domobranska документа
  62. Изјава Невенке Мићић од 20.  марта 1942. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице; Изјава Смиљанић Спасоја од 18. децембра 1943. у Београду ,Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице; Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  63. "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године
  64. Извештај "Зверства франковачко беговских кругова у Власеници", који је сачинио  3. августа 1941. године прото Јово П. Давидовић, судски тужилац бањалучке епархије, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  65. Изјава Невенке Мићић од 20.  марта 1942. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  66. Изјава Ђока Станишић Продановића од 14.02.1942. у Љубовији, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  67. Изјава Сретена Глигоријевић од 6.08.1942. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  68. Изјава Вере Алексић, од 22.04.1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  69. Изјава Војина Митровић од 14.02.1942. у Љубовији, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  70. Изјава Смиљанић Спасоја од 18. децембра 1943. у Београду ,Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  71. (Изјава Ђорђе Вишковића од  29. јула 1941. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  72. Изјава Др Чабак Богдана од 28. априла 1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  73. "Хан-Пијесак и околина у народноослободилачкој борби", Ј. Перић, Т. Вујасиновић, 1989.
  74. „Записи Пере Ђукановића – Устанак на Дрини“, припредио З. Антонић, 1994. Београд
  75. "Злочин над Србима и Јеврејима у источној Босни 1941/42. године", З. Антонић, 1993, Београд; ВА НДХ k312 f1 d57
  76. "13. SS дивизија Ханџар. Истине и лажи", З. Сулејманпашић, Загреб, 2000
  77. Изјава Вере Алексић, од 22.04.1943. у Београду, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице; Изјава Војина Митровић од 14.02.1942. у Љубовији, Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице; Изјава Смиљанић Спасоја од 18. децембра 1943. у Београду ,Архив Србије – архива Комесаријата за избеглице
  78. "Хан-Пијесак и околина у народноослободилачкој борби", Ј. Перић, Т. Вујасиновић, 1989.
  79. http://hercegbosna.org/forum/drugi-svjetski-rat-podrucju-jugoslavije/bitka-za-od-ak-t3410.html, „Записи Пере Ђукановића – Устанак на Дрини“, припредјио З. Антонић, 1994. Београд
  80. „Записи Пере Ђукановића – Устанак на Дрини“, припредио З. Антонић, 1994. Београд
  81. "Preporodov Journal" - glasnik kulturnog društva Bošnjaka Hrvatske, 2009. Zagreb
  82. Народна библиотека Србије, усташки пропагандни материјал

Садржај овог блога заштићен је ауторским правима. Копирање, коришћење и дистрибуција цјелокупног материјала или било ког дијела садржаја овог блога су дозвољени искључиво уз писмену сагласног аутора!