III) USTAŠKI ЛОГОР И ЈАМЕ СМРТИ НА ХАН ПОГЛЕДИ KOД ВЛАСЕНИЦЕ

 ХАН ПОГЛЕД - НЕОТКРИВЕНИ И НЕКАЖЊЕНИ USTAŠKI ЛОГОР СМРТИ!

  

 ФОРМИРАЊЕ И ЛОКАЦИЈА ЛОГОРА

Током 1941. године нова ustaška власт је у селу Хан Поглед, као важном стратешком положају на путу Зворник-Сарајево формирала ustaško упориште које је у непозантом периоду ustaške владавине, између 1941. и 1942. године, постало мјесто смрти за хиљаде Срба и великог броја Јевреја читавог Бирча, Хан Пијеска и околних мјеста. Према малом броју доступних података, може се претпоставити да се логор  састојао из три дијела: ustaškog војног упоришта, сабирног центра и мјеста на којем су вршене егзекуције. Тачна локација усташког упоришта је непозната, али се у књизи "Хан Пијесак-простор, вријеме, људи" наводи да се логор налазио у густој шуми и око Тодоровића кућа. [1]. Он по свом карактеру није био концетрациони, већ је представљао војно упориште које је у једном моменту прерасло у мјесто за брзе и нажалост ефикасне егзекуције, тако да је сабирни центар вјероватно представљала нека помоћна зграда протјераног српског становништва, која се налазила у близини,  што потврђује и Лезо Алтарац из Власенице, који је једини преживио клање своје породице на Хан Погледи,  који помиње да су власенички Јереји били затворени у шталу из које је успио да побјегне. [2] Ustaše би вјероватно како би кога ухватили или ухапсили доводили до овог помоћног објекта, који се налазио на непознатој локацији и формирали мање групе које су након неког времена клањем убијали и бацали у три јаме на локалитету Стублић [3], на имању породице Милић. Сасвим је сигурно да су на овом мјесту масовна убиства вршили припадници злогласне ustaške Crne Legije, током свог злочиначког априлског похода на источну Босну 1942. године, мада је могуће да су га и раније користилe и локалне "домаће" ustaše као мјесто егзекуција ухапшених Срба. 

Логор и јаме смрти на Хан Погледи налазе се на граници општина Власеница и Хан-Пијесак и у непосредној близини магистралног пута Београд-Сарајево, као и раскрснице за ски центар "Игриште"

 ОТКРИВАЊЕ ЈАМА СМРТИ

Само мјесто страдања било је потпуно непознато чак до почетка 50-их година прошлог вијека, јер су га ustaše вјероватно држале у потпуној тајности, а и сама локација на којој се налазе јаме била је обрасла у шуму и густу шикару, која је касније искрчена. Према ријечима мјештана села Хан Поглед, јаме су откривене сасвим случајно када је пас из села донио потпуно очуван дио људског тијела. Настала је паника, случај је пријавњен властима и неко се сјетио ustaške проститутке, која је свједочила о својим посјетама логору на Хан Погледи. Том приликом је чула од једног пијаног ustašе како говори да једва преклао једну старицу доле у шуми... Локације су пронађене и започето је ископавање. На ужас присутног народа, тијела су била после толиког времена добро очувана, јер је земљиште на коме се налазе јаме у долини и дјелимично мочварно и влажно. Многи су препознали чланове својих  породица, започела је стравична кукњава... Настрадале Јевреје су препознали по градској гардероби, која се разликовала од просте сељачке одјеће. Нова комунистичка власт је, умјесто да достојно сахрани или бар обиљежи мјесто страдања и покрене истрагу о овом стравичном ратном злочину, наредила да се јаме затрпају, а читава ствар заборави. И тако је заиста и било. Ни данас се не зна по чијем налогу и зашто.

Поглед на јаме смрти на Хан Погледи. На дрвету је прислоњен крст, чије је подизање планирано, као обиљежје страдалим Србима.

Једна од јама смрти на Хан Погледи

УНИШТЕЊЕ ЛОГОРА 1942. ГОДИНЕ

Логор-ustaško упориште, чију је посаду чинила једна ustaška сатнија, уништено је у неуспјелом нападу устаника на Власеницу, 15. јуна 1942. године. У нападу су учествовали  I батаљон VI пролетерске источно-босанске бригаде, Браиначки батаљон Бирчанског НОП одреда, партизанске групе са подручија оштине Хан Пијесак предвођене Светозаром Косорићем и Душаном Јовановићем и Жеравички батаљон четничког комаданта Реље Васковића, који је том приликом и рањен. Јединице су прикупљене у Малом Пољу и на Великом Игришту, а извиђачка група је упућена да се прикраде ustaškim положајима, из шуме осмотри положаје и направи скицу бункера и ровова. Након успјешног осматрања, напад је започео 15. јуна између 3 и 4 сата ујутру. Прва, Трећа и Четврта чета ударног батаљона, као и борци са Планине и Жеравица су напали на Хан Поглед. Друга чета ударног батаљона и Бирчански батаљон су поставили засједу према Хан Пијеску у селу Чађавица, док су Браинчани предвођени Тошом Вујасиновићем добили задатак да ликвидирају ustašku посаду код Ружине воде. Устаничке јединице су се неопажено, под заштитом мрака, кроз шуму привукле  ustаškim положајима на Хан Погледи и изненада ускочиле у усташке ровове. И поред постигнутог изненађења водила се оштра борба, а посебно јак отпор пружан је из куће у којој се налазио ustaški штаб. Јуриш је био незадржив, падали су бункер за бункером, ров за ровом, зграда за зградом. Ustaše су бјежале према Хан Пијеску и Власенице,  оставивши иза себе 10 мртвих. Устанички губици су износили 6 погинулих, 1 нестао и двојица рањених бораца. Том приликом заплењено је 1 тешки митраљез, 2 пушкомитраљеза, преко 30 пушака, 20.000 метака, као и одређену количину обуће, одјеће, хране и друге опреме. Засједа према Хан Пијеску је већ у раним јутарњим часовима одбили напад Њемацa и ustaša, који су пошли у помоћ опкољеној Власеници. Ослободиоци ustaškog логора су се након завршене акције и непријатељског бомбардовања повукли у шуме Игришта према Грабовом пољу. [4] У селу Хан Поглед на извору "Ружина вода", који се налази око 300-400 метара од самог логора и јама, на мјесту споменика из I свјетског рата, у августу 1952. године подигнута је спомен плоча, као свједочанство уништења ustaškog упоришта. На спомен плочи стоји натпис "15. јуна 1942 године борци I батаљона VI пролетерске источно-босанске бригаде и браиначког батаљона Бирчанског НОП одреда уништили су у јуришу усташко упориште на Хан Погледу".  О логору, јамама, страдалима, као и учешћу четничког батаљона у нападу не пише ништа.

Спомен чесма на "Ружиној води", подигнута 1936. године и обновљена 1952. године када је и постављен натпис о уништењу ustaškog упоришта на Хан Погледи

БРОЈ ЖРТАВА USTAŠKOG ЛОГОРА НА ХАН ПОГЛЕДИ

Према процјенама старијих мјештана Хан Погледи, који су имали прилику да присуствују откопавању локација и каснијем заташкавању злочина,  у јамама данас почива неколико хиљада брутално убијених Срба и Јевреја. Велика већина њихових имена вјероватно никада неће бити позната, јер се овим питањем, као ни бројем жртава до сада нико није бавио. Права намјена логора, јаме, жртве и њихова страшна судбина нису поменути ни у једној књизи о II свјетском рату у комунистичко-социјалистичком периоду! Први и за сада једини пут у литератури ово мјесто и његова права намјена наведени су 2011. године у публикацији "Хан-Пијесак. Простор-вријеме-људи" у којој се наводи да је је у јаме бачено око 700 људи. [5]. Локална власт у Власеници располаже са подацима да је на овом страшном мјесту убијено око 2.000 Срба и Јевреја [6] У сваком случају у питању су застрашујуће бројке.

Ustaše бацају људе у јаме у Јасеновцу - слична судбина је задесила и страдале на Хан Погледи

 СТРАДАЊЕ ЈЕВРЕЈА У ЛОГОРУ НА ХАН ПОГЛЕДИ

Комунистичке власти су убрзо после откривања јама смрти прогласиле логор на Хан Погледи за табу тему, тако да данас мало ко у Власеници и Хан Пијеску, као и читавој овој регији зна за ово мјесто стравичног злочина. Током 80-их година прошлог вијека посјећивали су га приватно јеврејски исељеници из Америке - потомци власеничких Јевреја. На иницијативу породице Алтарац и уз подршку Јеврејске заједнице БиХ, на локацији је 11.07.2011. године откривена  спомен плоча настрадалим Алтарцима, коју су открили истакнути члан Јеврејске заједнице и публициста Ели Таубер и начелник општине Власеница Младен Поповић [7].

Свечано откривање спомен плоче на мјесту страдања, 11.07.2011.

Спомен плоча породици Алтарац на мјесту страдања на Хан Погледи

Иницијативу за подизање спомен плоче дала је Flory Kabilio Jagodа, Јеврејка из САД чија је мајка поријеклом Алтарац из Власенице и чија животна прича подсјећа на филмску... 

Flory Kabilio Jagodа у млађим годинама

Рођена је као Florica Kabilio 21. децембра 1923. године у Сарајеву. Убрзо након рођења њена мајка Роза Алтарац напушта мужа и враћа се родитељима - сефардским музичарима Сумбулу и Берти Алтарац који су живјели у Власеници. Florica је скоро пуних 10 година, све до 1932. године живила у Власеници, када се са мајком сели у Загреб, гдје као и многи други Јевреји 1941. доживљава понижења, избацују је из школе, принуђена је да носи жидовску ознаку итд. Успјева да се домогне италијанске територије гдје упознаје америчког Јеврејина и наредника у америчкој војсци Harry Jagodу, за кога се и удаје. У САД из Италије одлази у јуну 1946. године. Дан прије њеног одласка из Италије, њена мајка Роза добија писмо од свог брата Лезе Алтарца у којем их обавјештава о покољу над породицом Алтарац у Власеници. У писму описује како су у мају 1942. године преостали власенички Јевреји опкољени и потом затворени у шталу гдје су погубљени од стране локалних Муслимана под командом Њемаца. Након злочина њихова тијела су бачена у јаме. Само је Лезо успио бјекством  да избјегне масакр и спасе живот. [8] Према неким наводима овај стравичан злочин се догодио 6. маја 1942. године. [9] Лезо Алтарац је након рата живио у Власеници.

Фамилија Алтарац испред своје куће у Власеници, 1935. године

Flory Kabilio Jagodа је данас позната јеврејска музичарка и интерпретаторка традиционалне јеврејске музике. Приликом откривања спомен плоче изјавила је: "Емоција је била страшна, јер ишли смо у Власеницу и тамо метнули камен. Цијелу фамилију Алтарац су убили, бацили их у једну јаму. Хтјела сам да метнем камен - и то већ дуго, а нисам имала прилику да дођем. Ово је јако било јако важно мени. Што сам старија, више ми је потребно да ми да мир." [10]

Flory Kabilio Jagodа на откривању спомен плоче, 11.07.2011.

Први пут после скоро 70 година појавио се и за сада једини новински чланак о ustaškim злочинима и логору на Хан Погледи у дневном листу Независне новине, у коме је најављена иницијатива за подизање спомен комплекса на овом овог поручју [11].

Чланак из Независних новина, 11.07.2011. године

На интернет страници јеврејског меморијалног центра Јад Вашем http://db.yadvashem.org/names/nameResults.html?language=en&applid=SAPIR7&queryId=JAGUAR02_3856_556265&page=1 налазе се сва имена власеничкиx Јевреја који су бестијално побијени приликом дивљачког похода Crne Legije.

Документациони лист меморијалног центра Јад Вашем о Естер Алтарац, рођеној 1919. у Власеници и убијеној у логору на Хан Погледи

 СПОМЕНИК СРПСКИМ ЖРТВАМА НА ХАН ПОГЛЕДИ

Иако је до сада било неколико иницијатива за подизање спомен обиљежја  српским жртвама на Хан Погледи, до тога нажалост још увије није дошло. За сада, осим споменика на "Ружиној води", на самој локацији поред једне од јама постоји само спомен плоча за настрадале чланове породице Тодоровић из Долова на којој пише: "На овом мјесту у прољеће 1942. године је од стране муслимана који су били припадници ustaških јединица побијен велики број српских породица међу њима и седам чланова породице Мила Тодоровића из Долова". У плану је и подизање спомен обиљежја у виду великог крста, као симбола страдања православног српског становништва. Иако су ово иницијативе вриједне сваке похвале, размјере овог злочина, као и полувјековно комунистичко заташкавање, су толико велике и толико страшне да је право рјешење подизање спомен-комплекса који ће бити не само споменик српским и јеврејским жртвама, већ и трајна опомена будућим генерацијама да не дозволе да се овако стравичан злочин више икада понови!

Спомен плоча настрадалим члановима породице Тодоровић из Долова

УСТАШКИ ЗЛОЧИНЦИ И КОЉАЧИ У ЛОГОРУ СМРТИ НА ХАН ПОГЛЕДИ

До сада се овим логором нико није ни бавио, тако да су имена ustaških зликоваца и њихове судбине још увијек непознаница. Међутим у студији Здравка Антића "Злочини над Србима и Јеврејима у источној Босни 1941/42. године", коју је 1993. године објавио Балканолошки институт Српске академија наука и умјетности, код одговорних за клање породице Тодоровић из Долова, као и масовно убиство власеничких Јевреја 1942. године наведено је следеће: "Све наведене злочине извршиле су усташе под командом Rafaela Bobana, а помагали су му Ivanović Silvije, учитељ Seko Mujo, Jukić Saratan, надпоручник Zličarić Ante, а од локалних ustaša Musić (Ahmeta) Meho из Власенице."  У овој студији се наводи да су Јевреји побијени на мјесту Плоче, које нешто ниже од Хан Погледи према Власеници, али засигурно се зна да се овај злочин десио управо на Хан Погледи.  [12] Rafael Boban је познати ustaša, родом из Груда и  један од команданата Crne Legije. [13] Zličarić Ante би могао да буде Zličarić Anton, чиновник Напреткове задруге из Травника, који је одмах након формирања тзв. NDH постао члан Ustaškog stožera у Мостару. [14] За остале наведене злочинце тренутно не постоје прецизнији подаци.

Извод из оригиналног документа Војног архива у Београду о злочинима Crne Legije у срезу Власеница, који је послужи као извор за наведену публикацију и у коме се појединачно помињу организатори и извршиоци бруталних убистава у логору на Хан Погледи. [15]

НЕ ЗАБОРАВИМО!

Извори и литература:

1. Хан Пијесак. простор-вријеме-људи", С. Сокановић и други, Хан Пијесак, 2011
2. http://digitalassets.ushmm.org/photoarchives/detail.aspx?id=1131531&search=RESCUERS&index=2186
3. http://www.opstina-vlasenica.org/?p=1269
4. "Шеста пролетерска источно-босанска бригада", Р. Петровар, С. Трикић, Београд, 1982, "Бирач у НОБ-у", Др З. Антонић, Ј. Перић, Тузла, 1982. године, 
   Хан Пијесак. простор-вријеме-људи", С. Сокановић и други, Хан Пијесак, 2011
5. Хан Пијесак. простор-вријеме-људи", С. Сокановић и други, Хан Пијесак, 2011
6. http://www.nezavisne.com/novosti/gradovi/Otkrivena-spomen-ploca-porodici-Altarac-koju-je-ubila-Franceticeva-Crna-legija-97229.html
7. http://www.opstina-vlasenica.org/?p=1269
8. http://digitalassets.ushmm.org/photoarchives/detail.aspx?id=1131531&search=RESCUERS&index=2186
9. http://elmundosefarad.wikidot.com/jevreji-u-malim-mestima-u-bosni-i-hercegovini
10. http://www.slobodnaevropa.org/content/flora_jagoda_kuce_su_se_promijenile_ali_ljudi_isti/24266940.html, http://triosefardi.com/author/howard/
11. http://www.nezavisne.com/novosti/gradovi/Otkrivena-spomen-ploca-porodici-Altarac-koju-je-ubila-Franceticeva-Crna-legija-97229.html
12. "Злочин над Србима и Јеврејима у источној Босни 1941/42. године", З. Антонић, 1993, Београд
13. Више на страни http://nezaboravimo.blogspot.com/2012/10/ii-ustaske-crne-legije_8.html
14. Херцеговина у НОБ, књига 2, 1986, Београд
15. ВА НДХ k312 f1 d57 

Садржај овог блога заштићен је ауторским правима. Копирање, коришћење и дистрибуција цјелокупног материјала или било ког дијела садржаја овог блога су дозвољени искључиво уз писмену сагласног аутора!
 

II) ЗЛОЧИНИ USTAŠKE CRNE LEGIJE СМРТИ У СРЕЗУ ВЛАСЕНИЦА - СА ОРИГИНАЛНИМ СВЈЕДОЧАНСТВОМ ДЕСЕТОГОДИШЊЕГ СРЕТЕНА ГЛИГОРИЈЕВИЋА ИЗ ДЕРВЕНТЕ

САДРЖАЈ:

1. USTAŠKA ЗЛОЧИНАЧКА CRNA LEGIJA

2. АКЦИЈЕ CRNE LEGIJE ПРОТИВ СРПСКИХ 
    УСТАНИКА У ВЛАСЕНИЧКОМ СРЕЗУ

 

3. ОПЕРАЦИЈА "ТРИО" И КРВАВИ ПИР CRNE LEGIJE 
    У ВЛАСЕНИЧКОМ СРЕЗУ И ИСТОЧНОЈ БОСНИ

3.1. ЗЛОЧИНИ CRNE LEGIJE U СРЕЗУ ВЛАСЕНИЦА

3.2 ПОКОЉИ СРПСКОГ НАРОДА НАРОДА У БЈЕКСТВУ 
      ПРЕМА ДРИНИ  

3.3 СПАС У ОКУПИРАНОЈ СРБИЈИ 

4. СРАМНА САРАДЊА КОМУНИСТА СА USTAŠAMA 
    ТОКОМ ПОХОДА CRNE LEGIJE

5. ОРИГИНАЛНО  НЕОБЈАВЉЕНО СТРАВИЧНО 
    СВЈЕДОЧАНСТВО ДЕСЕТОГОДИШЊЕГ СРЕТЕНА  
    ГЛИГОРИЈЕВИЋА ИЗ СЕЛА ТОЉЕВИЋИ КОД 
    ДЕРВЕНТЕ О ЗЛОЧИНИМА CRNE LEGIJE

6. СУДБИНЕ И НАСЛЕЂЕ ВОЂА USTAŠKE CRNE 
    LEGIJE СМРТИ 

1. USTAŠKA ЗЛОЧИНАЧКА CRNA LEGIJA

Ова злогласна јединица је постала позната по великом броју стравичних звјерстава које су починили у читавој БиХ, а посебно на подручију источне Босне. Тешко да се злочини и крвава иживљавања које су ustaše из Crne Legije чинили над Србима могу упоредити са било чим, јер су толико страшна и невјероватно брутална и крајње садистичка, да је тешко наћи сличан примјер у историји ратовања... Вјероватно да не постоји припадник ове злогласне јединице који није окрвавио руке невином српском крвљу! Малобројни припадници српског народа који су успјели да побјегну испод ustašкe каме ових зликоваца су једини свједоци страве и ужаса коју је ширили Francetićeva банда. Страве и ужаса у које је данас тешко повјеровати. 

Crna Legija основана је 1941. године као Бојна група Jure Francetića, односно 1. ustaška пуковнија i Sarajevska ustaška пуковнија. У почетку је бројала 1200 до 1500 људи, већином Муслимана из источне Босне, са сједиштем на Кошеву у Сарајеву. Име су добили по карактеристичним црним униформама. [1] Први комадант Crnе Legijе био је пуковник Jure Francetić, рођен 1912. године у Оточцу у Хрватској. Рано је приступио ustaškom покрету и био његова ударна злочиначка песница у Босни и Херцеговини. Једино војничко образовање је стекао служећи војску Краљевине Југославије, гдје је добио чин резервног поднаредника.  [2] Његов помоћник и десна рука у вођењу Crne Legije био је ustašа Rafael Boban, рођен 1907.  у Грудама у Херцеговини. [3] И он је као Francetić војно искуство стекао као официр у војсци Краљевине Југославије.

Jure Francetić и Rafael Boban на Сокоцу, фебруар 1942. године

 2. АКЦИЈЕ CRNE LEGIJE ПРОТИВ СРПСКИХ УСТАНИКА У ВЛАСЕНИЧКОМ СРЕЗУ КРАЈЕМ 1941. И ПОЧЕТКОМ 1942. ГОДИНЕ

У својим првим акцијама крајем 1941. године, против устаничких  снага у Источној Босни Crna Legija није имала превише успјеха. Међутим, Francetić је убрзо након тога лобирајући код њемачких војних власти испословао савремено наоружање и опрему, па je Crna Legija опскрбљена мотоциклима, камионима и брдском артиљеријом, а италијанске власти су јој послале и неколико тенкова.  Почетком 1942. године долази до реорганизације Crne Legije, тако да срез Власеница и читава источна Босна потпадају под одговорност доле наведених ustaških јединицa [4] :

1. Дјелатна бојна - Подроманија. Формирана у аугусту 1941. године од 32. походне сатније – Власеница, 36. походне сатније - Сарајево, 35. походне сатније – Скелани. До пуног састава попуњавана је добровољцима. Командант је био поручник Rafael Boban, а замјеник поручник Ivan Zebec.
2. Дјелатна бојна - Соколац. Формирана у новембру 1941 г. од дјела II. дјелатне бојне – Невесиње, у коју су укључене: 34. походна сатнија – Зворник, 33. походна сатнија – Сарајево, 39. походна сатнија – Соколац. Командант је био надпоручник, Franjo Sudar, а замјеник  поручник Eduard Crnković.

15. јануара 1942. године долази до велике њемачко-ustaške офанзиве на Иточну Босну, коју изводе двије њемачке дивизије, 11 домобранских и 5 усташких батаљона потпомогнутих разним локалним ustaškim легијама. [5] У овој офанзиви први пут се "истиче" и Crna Legija у ономе што је најбоље знала да ради - лешинарски упадају у подручја која су немачки војници заузимали од устаника и врше стравичне злочине над српским становништвом, звјерски убијајући више стотина људи. Њемачка војска за само неколико снага успјева да овлада путем Зворник-Власеница-Хан Пијесак-Соколац-Сарајево, као и Соколац-Рогатица-Вишеград и нанесе велике губитке четничким устаницима под командом Јездимира Дангића (комаданта источне Босне) као и мање губитке комунистичким партизанским јединицама.[6] Због потреба на источном фронту Њемци 22. јануара прекидају офанзиву, а ускоро због потреба на другом дијелу фронта романијски простор напушта и 15. домобрански пук, на чије мјесто долази ustaška Crna Legija са основним задатком да уништава српско становништво. Дангићеви четници, под командом Драгослава Рачића у контраофанзиви ипак успјевају да поврате нека мјеста, међу којима и Власеницу и Хан Пијесак. [7] Након добијања нових појачања Francetićeve     јединице 27. јануара 1942. године крећу у пробој од Сокоца према Хан Пијеску и Власеници. Иако су борбе биле изузетно тешке ustaše успијевају да 5. марта 1942. године поново заузму Хан Пијесак. Том приликом чине огромне злочине над српским становништвом и имовином у свим насељеним мјестима кроз која су прошли - у селу Јаруге пале 20 кућа, у селима Кусаче и Мироње око 30 кућа и преко 100 помоћних објеката. У Кусачама убијају 11 лица, а у Мироњама 9. У селу Краљево Поље стрељају 12 особа. [8]

Eduard Crnković са својим злочинцима, изнад Криваје, јануар 1942. године

Ustaška Crna Legija на борбама око Хан Пијеска, јануар 1942. године

Напад Crne Legije на четничке положаје код Хан Пијеска, почетак марта 1942. године

Ustaški артиљерци у борбама код Хан Пијеска, март 1942. године

И тих неколико мjеста које су четници држали, за комунисте је било превише, тако  да њихов главни штаб издаје наредбу “Сви одреди треба да усагласе своја дејства а то је: да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја!“ 
Устаници под четничком командом бивају принуђени да се боре на два фрона - са ustašama i комунистима, који их ионако разбијене после њемачке офанзиве мучки прогањају, нападају и убијају. Партизанске снаге ускоро од четника заузимају Милиће, улазе у Власеницу без испаљеног метка и такође без борбе заузимају Нову Касабу, Кравицу, Братунац, Сребреницу, Дрињачу и избијају на Дрину, чиме се практично завршава њихова акција на разбијању четничких штабова у Источној Босни. [9]

3. ОПЕРАЦИЈА "ТРИО" И КРВАВИ ПИР CRNE LEGIJE У ВЛАСЕНИЧКОМ СРЕЗУ И ИСТОЧНОЈ БОСНИ

Почетком 1942. године окупатори добијају идеју да свеобухватном акцијом разбију устанике и освоје слободна подручја у источној Босни, као и у Херцеговини, Црној Гори и Санџаку. Како није било довољно снага за покретање велике операције на свим територијама, почетком марта 1942. године договорена је заједничка прољећна офанзива под називом "Трио" као симбол сарадње њемачких, италијанских и ustaških трупа. У социјалистичој верзији историје ова операција је позната као Трећа непријатељска офанзива. Врховни заповједник операције био је генерал Paul Bader, војни комадант окупиране Србије. За напад на подручије источне Босне биле су задужене њемачке и  ustaške снаге, a почетак офанзиве  планиран је за 15. април 1942. године. [10].

Док се ustaše i њемачке снаге припремају за реализацију операције "Трио", партизанске јединице након разбијања четничких устаничких снага и заузимања мјеста која су била под четничком командом, изненада добијају наређење да се окупе у рејону Рогатице и продуже ка Фочи гдје се налазио Врховни штаб комунистичких снага. Овим потезом комуниста српски народ источне Босне остаје потпуно незаштићен. [11]

Крвник Francetić негдје у источној Босни током 1942. године

3.1.  ЗЛОЧИНИ CRNE LEGIJE U СРЕЗУ ВЛАСЕНИЦА

Francetić сада сигуран да му не пријети никаква опасност, са својом Crnom legijom самоиницијативно креће 1. априла 1942. године са Хан Пијеска ка Власеници. Једина комунистичка јединица у тој области, Други црногорски батаљон, повлачи се у Соколовиће, тако да Crна Legija рано ујутру 1. априла 1942. године улази у од војске потпуно напуштену и небрањену Власеницу. [12] Ustaški зликовац Eduard Crnković овако описује заузимање Власенице „Među ljudstvom vlada silno oduševljenje i sve želi, da stignemo što prije na Drinu. Nakon što smo stigli i zauzeli Han Pi(J)esak, dobijem zapovjed, da sa 12 seljački obučenih ljudi krenem u Vlasenicu i tamo osiguram rezervoar. Stigli smo pod vođstvom jednog muslimana iz Žepe, koji se je zvao Bego. Četnici navaljuju na nas, ali naših šest zbrojovki nemilosrdno kosi i njihov se napadaj lomi. Zauzimamo Vlasenicu, kuda su stigli i naši preko Kozjaka, i tu dobivam svoje prvo odlikovanje - Veliku srebrnu medalju za hrabrost.“ [13] Стравичне злочине који су услиједили није описао у свом мемоарском запису! Одмах по заузимању Власенице ustaše из градске болнице извлаче тридесетак болесника српске националности и све их кољу на мјесту званом Плоча. У Власеници налазе 10 породица власеничких Јевреја, које прво користе за разне тешке и прљаве послове, а затим их све -  преко 50 особа укључујући и дјецу, затварају и кољу на Хан Погледи. Прије убијања све дјевојке су силоване! [14]  

Ustaški крвник Eduard Crnković (први с лијева) са ustašom Ivicom Josićem

Након овог злочина, Crna Legija се задржава у Власеници, која јој на своју несрећу служи као база за пљачку и брутална убијања у околини. Наиме, још у марту мјесецу 1942. године је, углавном од локалног муслиманског становништва у горњем Подрињу, формирано је нових 5. ustaških батаљона (бојни), међу којима и XXII. дјелатна бојна, чије је сједиште, након напада и злочина Crne Legije на источну Босну, постала Власеница.  Комадант ове ustaške јединице био је  бојник Eduard Kršulj, познати ustaša који је учествовао у покољу Срба на Вијачком лугу у Прњавору, 1. фебруара 1942. године! Током јуна и јула у Власеници је у овој јединици за даље клање српског становништва обучавано око 750 нових ustaša, углавном из редова муслиманског становништва! Као малобројни познати припадници ове јединице помињу се  и поручник Stjepan Jelčić, познати ustaša и крвник српског народа из села Горње Рујане код Ливна, као и заставник Juraj Perković, чије је поријекло за сада непознато. Обојицу је 1943. године одликовао Ante Pavelić. [15]

БИЛАНС КРВАВОГ ПИРА CRNE LEGIJE БИО ЈЕ СТРАВИЧАН...

У селима Кусаче, Мироње, Јаруге и Краљево поље убијају 40 махом стараца, жена и дијеце. У селима Горњи Залуковик, Долови и Оџак ликвидирано је преко 130 људи, жена и дјеце и попаљено 220 кућа и преко 700 помоћних зграда. У село Долове ustaše су поново упале у јулу 1942. године и побиле 12 чланова породице Тодоровић. Нешто касније су поново упали у Горњи Залуковик и побили Прхић Миливоја, Секулић Ђорђа, Деурић Радована, Мијковић Перу и двије непознате жене са Краљевог поља.
Све наведене злочине извршиле су усташе под командом Rafaela Bobana, а помагали су му Ivanović Silvije, учитељ Seko Mujo, Jukić Saratan, надпоручник Zličarić Ante, а од локалних ustaša из Власенице Musić (Ahmeta) Meho из Власенице!

Ustaški злочинац Rafael Boban (стоји у средини) са својим ustaškim зликовцима

У походу на села Заграђе, Игриште, Мало Поље, Козја Раван, Тишча, Српски Џемат и Сировине убијена су 42 одрасла лица и 11 дјеце. У Заграђу је спаљено око 40 кућа и преко 100 помоћних објеката. Убијени су Милић Милева, њена унука Вида, дијете од 4 године и четворо непознате дијеце. Од локалних ustaša у овом злочину су учествовали Šurković Nedžib и Ibrišević Ibiš из Милића.

У селу Игришта је у кући Трифуна Пара живо спаљено 25-оро људи. У селу Сировине ustaše су побиле дјецу Лукића Луке - Зорку, стару 27 година; Стјепана, 10 година и Љубу, 6 година. У Малом Пољу усташе Crne Legije су у јуну 1942. године запалили око 80 зграда, опљачкали око 600 говеда и том приликом убили: Томовић Савку, 89 година; Видовић Илинку, 75 година; Дрљачић Крсту и Томовић Гојка. У Козијој Равни заклали су Остојић Ђоку, 90 година, убили Лучића Луку, као и Бискуповић Николу, његову жену Ђуку и дијете Рајка старог 10 година. У Српском Џемату, данас село Рача запаљено је 70 кућа, 150 помоћних зграда. Побијени су Дошић Василија, 70 година; Челиковић Перо, његов син Манојле и ћерка Рајка, стара 10 година.

Ustaše Crne legijе снимљени како током свог крвавог похода 1942. године изводе несрећне становнике непознатог села из скровишта (кадар из ustaškog пропагандног филма)

У општини Милићи убијено је око 500 особа, спаљено  1000 кућа и више хиљада помоћних објеката.  У засеоку Врточе у штали Аврамовић Ристе спаљено је 25 лица, а у Павковићима, 20 људи у кући Корпић Јефте. Ustaški џелат Hotić Kadrija из Нове Касабе клао је народ за награду од 50 куна по глави!!! Овим покољима руководио је Musić Bego из села Скугрићи.


Што клањем, што бацањем у ватру, у селима Доњи Залуковик, Неђељиште, Буљевићи и Заклопача ustaše Crne Legije су убиле 150 мушкараца, жена и дјеце. Спаљено је око 50 кућа и 400 помоћних зграда. У селима Рашево, Метаљка и Гак запаљено је око 100 кућа и преко 400 помоћних објеката, а сво становништво које је похватано брутално је побијено. У општини Дервента убијено је око 300 људи, запаљено 300 кућа и око 800 помоћних објеката. Посебно је стравично убиство Глигорић Миливоја из села Тољевићи кога су ustaše расјекле сикиром на два дијела тако што су га двојица држала док је један сјекао!!! 

Само у селима власеничког среза је побијено, поклано и живо спаљено преко 1000 жена, дјеца, стараца и мушкараца. Запаљено је више хиљада кућа, помоћних објеката, а преостала имовина и стока опљачкана. [16] Сви уморени су садистичи мучени прије смрти, бебе су бацане у вис и дочекиване на бајонете, жене и дјевојке су силоване, одсјецане су им дојке, набијане су на коље, жртвама су вађене очи, одсијецани дијелови тијела, главе, полни органи, живи су печени, трудницама су вађене бебе из стомака, живим људима су дерали кожу... Размјере овог злочина су огромне и бруталне, а тачан број жртава се вјероватно никада неће сазнати. Сва наведена села су до темеља спаљена, а на подручију некадашњег власеничког среза никада није подигнут споменик овим мученицима!

Francetić са Crnom legijom наставља свој крвави пут и улази у друга небрањена мјеста, 8. априла у Дрињачу, 9. априла у Братунац и Сребреницу, непрекидно вршећи стравичне злочине над српским народом.  [17]

Муслимани из Црне Легије клањају у Сребреници, прољеће 1942. године

Како је у које место упадао, Francetić га је „чистио“ од Срба који нису стигли или нису хтjeli да га напусте. На стотине људи бива мучки побијено! Crna Legija ускоро избија на Дрину и успоставља везу са њемачким ганизоном у Зворнику. Francetić Paveliću шаље на поклон чутурицу са водом из Дрине и поруком да је стигао на „источну границу Хрватске.“[18]

Непознати усташа, Jure Francetić и Rafael Boban, април 1942. године

 3.2 ПОКОЉИ СРПСКОГ НАРОДА НАРОДА У БЈЕКСТВУ ПРЕМА ДРИНИ

Истовремено  током читавог априла 1942. године десетине хиљада цивила из Власенице, Подроманије, Хан Пијеска, Рогатице, Зворника, Олова, Сарајева, Пала, Сокоца,  Кладња,  Братунца и Вишеграда панично бјежи испред крволока Crne legije према Дрини у нади да ће стићи на спасоносну србијанску страну. Crna Legija је међутим немилосрдна у својој садистичкој намјери, неуморно их гони и брутално убија. У борби за голи живот мајке у паничном страху остављају бебе, људи врше самоубиства само да не би пали у руке ustašama, јер знају да их чека страшна смрт. Ситуација се погоршава када Италијани у Вишеграду забрањују прелазак преко вишеградског моста, због чега српски збјегови настављају епопеју на југ према Фочи. Највеће страдање доживљавају у селима Милошевићи и Стари Брод, низводно од Вишеграда. Ту су ustaše сустигле и убиле неколико хиљада Срба. Злочин у Старом Броду је остао упамћен по колективном самоубиству 326 српских дјевојака које су са стијена изнад Дрине скакале у воду, да не падну зликовцима у руке, као и по оцу који је са својих шест кћери ушао у воду држећи их за руке док их није Дрина све заједно није однијела. [19]

У Старом Броду је тек 2008. године подигнут споменик српским жртвама стравичног ustaškog злочина. ово је мјесто на коме је између осталих мучки побијено много народа из власеничког среза

Детаљ са споменика у Старом Броду - стравична опомена генерацијама које нажалост скоро ништа не знају о овим гнусним злочинима

Стравичан покољ над избјеглицама извршен је и 26. априла 1942. код мјеста Црквине, на путу Горажде - Фоча. Убијено је око 160 лица. Међу страдалницима била је и фамилија Пушоња из Џимрија са 45 чланова. Неколико дана након покоља овим путем је прошла Стана Шарац из Ђедовића са Романије, тражећи своју кћер која је била удата у фамилију Пушоња. Нашла ју је међу закланима. Очи су јој биле извађене, груди исјечене, а на грудима њена петомјесечна беба одсјечене главе. Истог дана, док је покољ трајао, у не тако удаљеној Фочи, комунисти организују фудбалску утакмицу између екипе Пратеће чете Врховног штаба и екипе Врховног штаба, ЦК Скоја и Агитпропа! Само у другој половини априла и почетком маја Crna Legija је сустигла и побила око 6.000 ових несрећних људи.  Они срећнији су успјели да чамцима и импровизованим прелазима пређу Дрину и домогну се спасоносне Србије. [20] Милован Бакмаз (79 година), из Хан Пијеска, а родом из Соколовића код Соколца, о свом преласку преко Дрине прича: "Заноћисмо у Милошевићима, кад одједном народ поче да вришти и кука. Покојна мајка сподбије мене и заједно са народом бјежимо једним сокаком доље према Старом Броду. Поред једног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падају, скачу у Дрину. Стоји вика жена и дјеце. Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Кад дођосмо до Дрине само један понтонски чамац, и то шупаљ, а около има најмање пет хиљада душа. Мој отац нас некако убаци на чамац и пређосмо Дрину. Ту недићевци и Нијемци разговарају, па са једним чамцем крену патрола преко Дрине међу народ, а друга уз Дрину и све вичу: "Цурик усташ, цурик усташ...". Народ прште, неко пређе Дрину, неко уз оне стране. Да није било недићеваца и Нијемаца све би оно усташе побиле, неби могла Дрина све примити”. [21] Они који би прешли границу су често немоћно гледали како на другој страни ustaše брутално кољу, муче и силују њихове најмилије који се нису докопали спасоносне странe.

Детаљ са споменика у Старом Броду

Жељне крви,  ustaše oд половине априла до половине маја 1942. године предузимају још једну “aкцију чишћења” на ширем подручју Романије како би ликвидирале преостале Србе.  Само у рогатичком срезу тада је убијено неколико стотина лица. [22]

Кољачи Crne Legije  - браћа Katalinići (Drago, други с лијева и Ante, први с десна) на Дрини и непознате ustaše, мај 1942. године.

О овим стравичним злочинима ustaške Crne Legije, о којима је у доба СФРЈ било забрањено говорити, 2008. године снимљен је потресан документарни филм под називом "Дрино водо, очи дјевојачке", аутора Радоја Тасића и Новака Кнежића, у коме су коришћени архивски материјали њемачке војске и у коме су после скоро 70 година малобројни преживјели Срби добили прилику да коначно кажи истину!   

 
3.3 СПАС У СРБИЈИ

Бајина Башта и поред стриктне забране њемачких власти постала је 1942. године највеће прихватно мјесто за избјеглице, које су даље распоређивали по окупираној Србији. [23] Доста људи из власеничког среза и општине било је смјештено у источну Србију, гдје су наставили живот до ослобођења. Многи од њих више никада нису угледали своје родне крајеве. Само у Бајиној Башти је од априла до јуна 1942. године умрло око 500 избјеглих, којима је 1967. године подигнут заједнички споменик. [24]

Бајина Башта 1940. године

1942 - српске избјеглице из источне Босне на Дрини

1942 - српске избјеглице из источне Босне на Дрини

У априлу 1942. године настала је и чувена фотографија која је искориштена за познати плакат "Мајко Србијо помози". Тек недавно је откривено да је ову фотографију негде око Скелана начинио љотићевски командант Милош Војиновић Лаутнер, који је заповједао Десетим добровољачким одредом, задуженим за прихват Срба који су избјегли испред ustaških кама Crne Legije. Ради се о потресној фотографији непознате жене избјегле од ustaškog покоља 5. маја 1942. код Скелана према Бајиној Башти. Фотографија је објављена у листу "Ново Време", 1942. године. [25] Врло је могуће да је ова несрећна жена са ширег подручија Власенице и Хан Пијеска...